Историја писана крвљу, блатом и заборавом

У клими када у Немачкој и Италији бујају нацизам и фашизам, на истоку господари чврста рука Јосифа Висарионовича Стаљина, а Југославија разапета између потреба, жеља и могућности и сваколиких међуетничких незадовољстава, 9. октобра 1934. догађа се терористички чин на француском, пријатељском тлу. Пред хиљадама сведока у Марсеју је убијен југословенски краљ Александар Карађорђевић.

 Оно што је после следило – хапшење и суђење атентаторима, тема је дугометражног хибридног филма „Пуцњи у Марсеју” сценаристе и редитеља Гордана Матића, у којем се играни делови вешто преплићу са псеудодокументарним формама. Синоћ на Канли кули, том гледалишту под отвореним небом 34. Херцег Нови Монтенегро филм фестивала, догодила се његова светска премијера.

Сценарио за овај филм Матић је (у сарадњи са Владимиром Андрићем) засновао на транскриптима са суђења у Екс ан Провансу (започето 1935), извештајима судског извештача Станислава Винавера и архивским материјалима о овом догађају из 1934. године који је обележио 20. век. Пред очима гледалаца је судски процес терористима, припадницима усташког покрета, Звонимиру Поспишилу, Мију Краљу и Ивану Рајићу, који су били саучесници Влади Георгијеву Черноземском, припаднику бугарског ВМРО-а, главном атентатору на краља Александра од Југославије и министра спољних послова Француске Луја Бартуа. Матић кроз реконструкцију и драматизацију правног процеса, осветљавајући такође и све оно што је изостављено током суђења, нуди гледаоцима пунокрвну судску драму која је најближа истини о самом суђењу. Нуди филм који доприноси расветљавању једног дела југословенске, српске и европске историје. Филм који отрже од заборава и филм који завређује да се после биоскопске експлоатације нађе и на каналу „Хистори”, а не би било лоше да га погледа и француска публика.

 Неуобичајена филмска структура коју је Матић свесно одабрао (а већ је и успешно искусио и у филму „Жућко – Прича о Радивоју Кораћу”) и са њоме вешто завладао, омогућила му је редитељску контролу играних делова и архивске грађе и употребу псеудодокументарних делова у којима ликови као актери догађаја из 1934. говоре директно у камеру. На овај начин додатно је гледаоцу приближена политичка и друштвена атмосфера времена у којем се атентат догодио, али и откривена многа накнадна сазнања и о том судбоносном дану и о догађајима касније током и после истраге.

 Реконструкција судског процеса у складу са архивским снимцима је презентована у црно-белој техници, док су сцене директних сведочења „актера” догађаја: тужиоци, адвокати, судије, агенти полиције и тајних служби, извештачи, новинари, политичари, сведоци самог догађаја... снимане у колору. И овакво стилско опредељење даје овој судској драми на динамизму и повећању тензија у тадашњем (па и садашњем) великом очекивању да ће се коначно открити истина ко је заправо стајао иза убиства. Око атентата и овог једног од најзначајнијих догађаја у српској (и југословенској) историји кружиле су и круже многе приче, легенде, па и недостојна порицања, а томе су допринеле и промене које су се на европском тлу догађале од атентата до почетка суђења над којим се, уз вео тајновитости и утицаја са политичких врхова, надвио и неспокој и стрепња од могућности да ће убице бити ослобођене...

 Све је то сабрано и уверљиво представљено у Матићевим „Пуцњима у Марсеју”, филму у којем су свој допринос дали директор фотографије Душан Ивановић, монтажер Александар Поповић и сценограф Ненад Марковић и костимографкиња Драгица Лаушевић. Музику за филм компоновао је Марко Матовић, а велику глумачку екипу чине: Тихомир Станић, Владимир Алексић, Светозар Цветковић, Гордан Личић, Страхиња Блажић, Ђорђе Ђоковић, Никола Милојевић, Владан Живковић, Давид Тасић Даф, Марко Марковић...

 После светске премијере у главном такмичарском програму 34. Херцег Нови Монтенегро фестивала, Матићеви „Пуцњи у Марсеју” биће приказани и на српским фестивалима који следе, док ће се званична биоскопска премијера одржати 9. октобра на дан убиства краља Александра од Југославије...