Стаљин „мења” прошлост Русије

Јосиф Висарионович Џугашвили, некадашњи главни проповедник марксизма, постао је симбол савремене Русије. Тако у својој књизи „Млади Стаљин“, тврди британски историчар Сајмон Сибег Монтефјори и додаје: „Чудовишна је иронија судбине да се из обичног грузијског бандита изродио један од највећих руских ‘царева’ – симбол власти, империје и победе.“

Ма колико био „видовит“ док је писао књигу, Монтефјори вероватно није слутио да ће учесници велике анкете за избор најзначајније личности у руској историји, која се ових дана одвија путем Интернета, свој глас дати управо – Стаљину. Ако се уз то дода податак да је на другом месту песник Владимир Висоцки, а трећепласирани у истој анкети вођа Велике октобарске револуције Владимир Иљич Лењин, много шта бива јасније. Руси на своју социјалистичку прошлост гледају много другачије од остатка света. Посебно од житеља земаља такозваног демократског Запада.

Аналитичари, неретко, „повратак Стаљина“ тумаче јачањем самопоштовања које је међу обичним Русима пробудио бивши председник а садашњи премијер Владимир Путин. Наиме, сам Путин је у више наврата истицао да је поносан на своје родитеље који су живели и стварали у епохи социјализма. „Порицати да је током седам деценија трајања социјалистичког система много тога великог урађено било би исто што и рећи да су наши родитељи живели узалуд“, навео је Путин пре неку годину приликом враћања у званичну употребу социјалистичких симбола попут химне, војних обележја и сличног.

Ипак, када је реч о горе поменутој интернет-анкети, размишљања иду и неким другим правцима. Тако, на пример, Владимир Лавров, заменик директора Института за руску историју, сматра да је лидерска позиција Стаљина узрокована „одсуством државне идеологије, јасне позиције и државе и средстава јавног информисања у односу на поменуте политичке личности“. „Људи често не знају праву истину ни о Стаљину, ни о Лењину. Мени, на пример, долазе студенти који су убеђени да је Лењин – последњи руски император“, објашњава Лавров.

 „Оправдање“ за популарност Џугашвилија проналази се и у самој технологији гласања. Наиме, претпоставља се да су посетиоци сајта www.nameofrussia.ru, путем којег се спроводи анкета, углавном подељени на „комунисте“ који су за Стаљина и Лењина и „демократе“ којима су ближи сви остали, чиме ови други неминовно „расипају“ своје гласове на стотине великана руске историје.

Да је тако како мисле Лавров и њему блиски тумачи избора за „највећег Руса“, ма колико били у праву, све би било једноставно. Али ваља имати на уму да се гласање одвија у времену слободног, па и неконтролисаног, глобалног протока информација. Многи стереотипи руше се под навалом „истина“ и „неистина“, или идеолошки огољених прича које пласирају медији (пре свега електронски), а поготово Интернет као најнеукротивији извор информација. 

Ако се вратимо жељи Владимира Путина да о својим коренима мисли боље него што га на то терају поменути стереотипи наметнути постсовјетској Русији од стране Запада, онда треба имати у виду и чињеницу да су управо захваљујући ослобођењу медија многи Руси спознали да греси њихових најближих предака и нису били једини на овој планети. Стаљин јесте послао у смрт милионе људи, али, када је требало, ни Американци, Енглези, Французи, Холанђани, Шпанци, Немци... нису бирали средства да остваре сопствене циљеве, било у својим земљама, било по белосветским колонијама. И то, такође, у Стаљиново време, па и касније..

Извињења попут онога које је су званичне власти Аустралије недавно упутиле домороцима Абориџинима за „дубоку бол, увреду и понижење“ које им је нанела политика прошлих влада, укључујући и оне с почетка 20. века, неминовно улазе у нашу свакодневицу. Да ли ће, на пример, уследити слично извињење САД грађанима Јапана због уништавања цивила нуклеарним оружјем, или Вијетнамцима због употребе хемијског оружја и напалма од стране америчке војске, или Ирачанима, Авганистанцима, Србима...?

Управо сазнање да током векова злочини нису чињени само на одређеним географским просторима, и само од стране људи на које се упире идеолошким или било којим другим прстом, оправдава одбрану сопствене историје, па макар она била и идеализована. Проблем је што то идеализовање често крене у погрешном правцу и претвара се у тврди национализам. Како другачије објаснити, на пример, то што је у једној сличној недавној анкети у Украјини нацистички колаборациониста Степан Бандера замало победио Јарослава Мудрог, Великог принца Новгорода и Кијева, под чијом је влашћу Кијевска Русија досегла свој зенит, како на културном – тако и на војном плану.