Новије метафоре

Једини позитиван учинак којечиме изазваних санкција лежао је у врло скромном присуству амблематичне болести овог доба у Србији: откако се релативно отворила у 21. веку, број њених житеља заражених ХИВ-ом је удвостручен. Та апорија чини један од последњих аргумената у прилог ксенофобији која у изведби њених поборника носи много узвишенија имена. Њихов песнички сектор – настављачи Његошевих настављача – више воли поетику у којој главни извор смрти није нека болест већ оружје. Под руку с таквим песничким преокупацијама је и прижељкивање политичког контекста који би за њих, у последицама, понудио довољно грађе. Пошто је код нас политика, чудно али несумњиво, авангардна у односу на културу, старински епски дискурс је у домаћој књижевности много заступљенији од промишљања широког спектра вирулентности као једне од главних особина духа времена. Неупоредиво је мање иницијатива за интегрисање оболеле мањине него оних којима се од њених припадника додатно штити здрава већина. Еманципованост у Србији, без обзира на транзиционе обланде, пада баш око третмана припадника полних, националних или медицинских другости које (наводно) угрожавају добро удомљене и неизбројне елементе мајоритета. Вртложење вируса може да подсети и на све већу плурализованост тржишта идеја а чињеница да је сиде у Срба још увек сразмерно мало – на његово окљаштрено локално издање.

Као и све друго, и дух времена увек носи нуспојаве, а једна од замки овог доба је, дакле, у распрострањености АИДС-а. Но свиђало нам се то или не, он и даље спада у главна својства Зеитгеиста. Потпуно нове технологије, те увећан број информација учинили су бодријаровске софизме о симулакруму недостатним. Виртуална реалност канда више није паралелна, него на више начина најзначајнија реалност. Кружење вируса сиде у добу убрзаног кружења информација чини њену сликовиту илустрацију, посебно имају ли се на уму количина компјутерских вируса који се шире интернетом и употреба антивирус програма којима је једини пандан у "стварном животу" – презерватив.

Транзиција је и сама по себи сложен појам. Још је теже разумљива ако се одвија у време које је другачије од свих дотадашњих. (Последњих деценија у погон је пуштено више информација него за остатка трајања човечанства.) Утолико је болест времена, сида, сасвим различито третирана и у уметности него што је то био случај с пошастима које су осликавале друге епохе.

Туберкулоза је стекла широку књижевну обраду – од појединих романтичарских дела, преко Мановог "Чаробног брега" до постмодернистичких пародија потоњег романа, пре свега у виду Бернхардових проза "Витгенштајнов синовац" и "Подрум". Да је рак болест модерне можда најпотпуније сведоче ране песме експресионисте Готфрида Бена, поготово "Човек и жена иду кроз бараку за оболеле од рака". Док му је био поетички сродник, Црњански је у "Дневнику о Чарнојевићу", роману који без обзира на (срачунато) архаичан језик и даље звучи савременије од готово целокупне савремене српске прозе – већински тешко обузете исповедношћу, наивним реализмом односно класичним приступом историји – писао и реченице каква је "Болести ми беху најлепши доживљаји". Куга је пак болест књижевно покривена наративима попут прича Е. А. Поа или Камијевог романа. Његова "Куга" чини целовит третман насловне болести али је и прилика да ефектније сагледамо различитост између ове и нове заразе, сиде. Док је, као у Камијевом роману, за лечење од дотичне епидемије било нужно изоловати цела насеља, АИДС је епидемија заснована на вештачки створеном вирусу чије дејство се у колективној пракси испољава на обратан начин.