„Зелена чоја Монтенегра” прича о пријатељству

Одувек сам посебно волео приче у којима постоји мешање времена, простора, стварног и нестварног, где је све на нејасној граници када престаје стварност, а почиње фикција, јер се толико прожимају да их је понекад немогуће разликовати. У позоришту је то увек било нешто врло инспиративно за мене. „Зелена чоја Монтенегра” је управо једна од таквих прича.

Овим речима редитељ Никита Миливојевић најавио је за „Политику” рад на представи „Зелена чоја Монтенегра” Моме Капора у сарадњи са Зуком Џумхуром, у драматизацији Стевана Копривице, чија премијера је вечерас од 21 сат у амбијенталном простору манастира Свете Тројице, Стањевићи надомак Будве. Копрудукцију потписују Београдско драмско позориште, Град театра из Будве и Градско позориште из Подгорице.

Костимографију је радила Јелена Стокућа, сценографију редитељ Миливојевић, сценски покрет Амалија Бенет, а композитор је Александар Сребрић.

‒ Стеван Копривица је направио одличну драматизацију тако да ми Цетиње, где се одиграва радња романа, делује помало као „Казабланка” из чувеног филма, пуно је необичних, занимљивих ликова, невероватних догађаја, љубави, интриге, политике, страсти, пријатељства. Све то заједно је, чини ми се, више него довољно за узбудљиву представу ‒ вели Миливојевић.

„Зелена чоја Монтенегра” прича о пријатељству црногорског књаза Николе Петровића и Осман-паше Сархоша, заробљеног у боју на Вучјем долу у јулу 1876. где је командовао турском артиљеријом. Истовремано, то је прича и о Зуки Џумхуру, приповедачу, путошисцу, цртачу... и пријатељству са Капором са којим је 1967. године написао истоимени филмски сценарио о судбини турског генерала. У глумачкој екипи су: Милош Пејовић, Дејан Ђоновић, Емир Ћатовић, Симо Требјешанин. Јелена Симић, Маја Стојановић, Андрија Кузмановић, Слободан Бода Нинковић, Марко Живић, Милорад Дамјановић, Иван Заблаћански, Стефан Радоњић.