Инвестиционе бајке за одрасле

Одлазак „Геокса” из Врања био је добар повод да се још једном проговори о политици и смислу домаћих подстицаја страним инвеститорима. По провереном моделу, уместо озбиљне расправе о индустријској политици и о месту страних инвестиција у њој, поново су у етру увек исте идеолошке подуке о значају пословног амбијента и владавини права у привлачењу страних инвестиција. У том фразеолошком наративу Србија је осуђена да странце привлачи субвенцијама јер једино тако може да компензује свој лош пословни и институционални амбијент.

У алтернативном економском простору, тамо где постоји владавина права и где је корупција искорењена, догађају се инвестициона чуда која се не базирају на субвенцијама. Када би Србија створила такав амбијент економија би процветала баш како су процветале и све оне земље у развоју које не дају субвенције већ нуде свој сјајни, некорумпирани пословни амбијент и још сјајнији правни систем. Читалац разуме да је ово ругање једном наративу који слушамо више од 20 година, који са реалношћу нема никаквог додира, и који реалност замењује апсурдним теоријским конструктима и моделима.

Истина је суровија – међународни капитал јачи је и од најјачих држава, може да бира, може да уцењује и не либи се да то агресивно ради. Не само да субвенције морају давати убоге земље попут Србије, већ то раде и развијене земље чинећи све врсте уступака – од субвенција (директних и индиректних), преко пореских подстицаја, па до прилагођавања законске регулативе интересима инвеститора. Овај процес је олакшан и корупцијом – о, да – и у најуређенијим државама раскошно цвета висока корупција коју њени блажени грађани веома ретко могу да наслуте. Или, да парафразирам Сартра, из угла развијених држава и њихових медија, „корупција, то су други”.

У САД, држави узорног правног система, савезне државе се утркују која ће инвеститорима понудити веће уступке, материјалне дакако. Ко не верује нека провери колико подстицаја у разним облицима добијају „Амазон”, „Епл”, „Алфабет” („Гугл”), „Фејсбук” или „Тесла”, данас најмоћније и најбогатије светске компаније које најчешће пливају у океанима новца. По истом принципу, мање или више отворено, са овим или оним изговором, функционишу и остале развијене и институционално уређене државе.

Када је реч о земљама у развоју, не треба много експертског знања да би се разумело како су њихове „предности” везане за сиромаштво и ниске трошкове рада, за галантне субвенције и пореске подстицаје, као и за нуђење ресурса свих врста – или бесплатно, или нешто скупље – у бесцење. Додатна погодност је везана за чињеницу да у оваквим државама страни инвеститори функционишу ван домаћег правног система, ван закона и могу да раде што год пожеле. Домаћи економски и институционални простор не одбија стране инвеститоре, напротив, то је за њих амбијент снова. Наравно, и овде корупција игра велику улогу и инвеститори баш такве земље воле. У њима лако и испод цене добијају и оно што се не би смело продавати.

Ако је све овако како је претходно описано, зашто економска памет Србије упорно инсистира на институционалним, амбијенталним бајкама за одрасле? Разлог је једноставан – милозвучне фразе увек звуче учено и елегантно су покриће за безидејност. Поготово је угодно када се фразе уклапају у владајући идеолошки концепт по коме је свака врста планирања бесмислена, док је проактивна политика развоја јерес коју промовишу само инфериорни умови. У том наративу опстаје и сулуда теза по којој је небитно да ли су инвестиције стране или домаће, нити је битно у чијим рукама су ресурси и економија. У амбијенту који контролишу страни интереси, ова врста бајки је врло често и уносна за њихове приповедаче.

Но, вратимо се фактима живота. Државе данас морају давати субвенције приватним предузећима, ако ни због чега другог, онда због чињенице да то раде и све друге земље и да се од те реалности побећи не може. Још важније, субвенције и остали подстицаји нису грех по себи када су део јасне развојне политике, када постоји стратегија инвестирања и када та стратегија почива на модернизацији, развоју и јачању домаћих предузећа. Подстицаји су отуда неопходан инструмент сложеног механизма осмишљене политике развоја.

И да нема дефицита знања и суфицита корупције, данас је тешко, очајно тешко, променити економску политику. Стратешке економске коте су одавно заузели странци и основа на којој би другачија економска политика могла да се води је сваким даном све мања. Али ако је тако, српску јавност бар треба поштедети додатног понижења нуђењем фразерских, стерилних анализа домаћег посртања. Те шупље анализе су мање вулгарне, али су исто тако пропагандистичке као и гротескне приче о „златном добу” Србије.

Економиста

https://nkatic.wordpress.com/