Investicione bajke za odrasle

Odlazak „Geoksa” iz Vranja bio je dobar povod da se još jednom progovori o politici i smislu domaćih podsticaja stranim investitorima. Po proverenom modelu, umesto ozbiljne rasprave o industrijskoj politici i o mestu stranih investicija u njoj, ponovo su u etru uvek iste ideološke poduke o značaju poslovnog ambijenta i vladavini prava u privlačenju stranih investicija. U tom frazeološkom narativu Srbija je osuđena da strance privlači subvencijama jer jedino tako može da kompenzuje svoj loš poslovni i institucionalni ambijent.

U alternativnom ekonomskom prostoru, tamo gde postoji vladavina prava i gde je korupcija iskorenjena, događaju se investiciona čuda koja se ne baziraju na subvencijama. Kada bi Srbija stvorila takav ambijent ekonomija bi procvetala baš kako su procvetale i sve one zemlje u razvoju koje ne daju subvencije već nude svoj sjajni, nekorumpirani poslovni ambijent i još sjajniji pravni sistem. Čitalac razume da je ovo ruganje jednom narativu koji slušamo više od 20 godina, koji sa realnošću nema nikakvog dodira, i koji realnost zamenjuje apsurdnim teorijskim konstruktima i modelima.

Istina je surovija – međunarodni kapital jači je i od najjačih država, može da bira, može da ucenjuje i ne libi se da to agresivno radi. Ne samo da subvencije moraju davati uboge zemlje poput Srbije, već to rade i razvijene zemlje čineći sve vrste ustupaka – od subvencija (direktnih i indirektnih), preko poreskih podsticaja, pa do prilagođavanja zakonske regulative interesima investitora. Ovaj proces je olakšan i korupcijom – o, da – i u najuređenijim državama raskošno cveta visoka korupcija koju njeni blaženi građani veoma retko mogu da naslute. Ili, da parafraziram Sartra, iz ugla razvijenih država i njihovih medija, „korupcija, to su drugi”.

U SAD, državi uzornog pravnog sistema, savezne države se utrkuju koja će investitorima ponuditi veće ustupke, materijalne dakako. Ko ne veruje neka proveri koliko podsticaja u raznim oblicima dobijaju „Amazon”, „Epl”, „Alfabet” („Gugl”), „Fejsbuk” ili „Tesla”, danas najmoćnije i najbogatije svetske kompanije koje najčešće plivaju u okeanima novca. Po istom principu, manje ili više otvoreno, sa ovim ili onim izgovorom, funkcionišu i ostale razvijene i institucionalno uređene države.

Kada je reč o zemljama u razvoju, ne treba mnogo ekspertskog znanja da bi se razumelo kako su njihove „prednosti” vezane za siromaštvo i niske troškove rada, za galantne subvencije i poreske podsticaje, kao i za nuđenje resursa svih vrsta – ili besplatno, ili nešto skuplje – u bescenje. Dodatna pogodnost je vezana za činjenicu da u ovakvim državama strani investitori funkcionišu van domaćeg pravnog sistema, van zakona i mogu da rade što god požele. Domaći ekonomski i institucionalni prostor ne odbija strane investitore, naprotiv, to je za njih ambijent snova. Naravno, i ovde korupcija igra veliku ulogu i investitori baš takve zemlje vole. U njima lako i ispod cene dobijaju i ono što se ne bi smelo prodavati.

Ako je sve ovako kako je prethodno opisano, zašto ekonomska pamet Srbije uporno insistira na institucionalnim, ambijentalnim bajkama za odrasle? Razlog je jednostavan – milozvučne fraze uvek zvuče učeno i elegantno su pokriće za bezidejnost. Pogotovo je ugodno kada se fraze uklapaju u vladajući ideološki koncept po kome je svaka vrsta planiranja besmislena, dok je proaktivna politika razvoja jeres koju promovišu samo inferiorni umovi. U tom narativu opstaje i suluda teza po kojoj je nebitno da li su investicije strane ili domaće, niti je bitno u čijim rukama su resursi i ekonomija. U ambijentu koji kontrolišu strani interesi, ova vrsta bajki je vrlo često i unosna za njihove pripovedače.

No, vratimo se faktima života. Države danas moraju davati subvencije privatnim preduzećima, ako ni zbog čega drugog, onda zbog činjenice da to rade i sve druge zemlje i da se od te realnosti pobeći ne može. Još važnije, subvencije i ostali podsticaji nisu greh po sebi kada su deo jasne razvojne politike, kada postoji strategija investiranja i kada ta strategija počiva na modernizaciji, razvoju i jačanju domaćih preduzeća. Podsticaji su otuda neophodan instrument složenog mehanizma osmišljene politike razvoja.

I da nema deficita znanja i suficita korupcije, danas je teško, očajno teško, promeniti ekonomsku politiku. Strateške ekonomske kote su odavno zauzeli stranci i osnova na kojoj bi drugačija ekonomska politika mogla da se vodi je svakim danom sve manja. Ali ako je tako, srpsku javnost bar treba poštedeti dodatnog poniženja nuđenjem frazerskih, sterilnih analiza domaćeg posrtanja. Te šuplje analize su manje vulgarne, ali su isto tako propagandističke kao i groteskne priče o „zlatnom dobu” Srbije.

Ekonomista

https://nkatic.wordpress.com/