Насиље Валентина Инцка

Остало је забележено да је за време владавине Аустроугарске њена Земаљска владa у Сарајеву 10. новембра 1915. године донела Наредбу у којој је стајало: „а) Све босанско-херцеговачке власти: уреди и заводи употребљаваће у писменом српскохрватском саобраћају само латиницу (чл. 1); б) У свијем земаљскијем наставним заводима са српскохрватским наставним језиком, употребљаваће се у настави само латиница (чл. 1.4); ц) Књиге у Народним основним школама штампане ћирилицом имају се одмах замијенити књигама штампаним латиницом (чл. 5). Надаље се наређује да ученици српско-православне вјере првог разреда одмах морају да престану да уче ћирилицу”. Таква Наредба значила је отворени лов на писмо српског народа, а тиме и лов на Србе, и то на сваког од њих који би се усудио да пише ћирилицом.

Сто година после, Валентин Инцко, доскорашњи високи представник у БиХ, је 23. јула 2021. године наметнуо своју самовољу звану „кривични закон о забрани негирања геноцида”. Кажем да се ради о самовољи зато што не постоји ниједан правни извор који би високом представнику дозволио да у БиХ намеће законе нити да тим законима прописује кривична дела и казне. Не постоји ниједан правни акт (конвенција, пакт, одлука, декларација, резолуција) било ког органа Уједињених нација којим би УН високом представнику даo такво право. У том правцу не постоји ни било какав међународни уговор (билатерални или мултилатерални) нити то право високом представнику дају Дејтонски споразум и Устав БиХ. Ни фантомски тзв. савет за примену мира у БиХ, чије постојање није прописано ниједним извором права, никада то није учинио, па ни у бонским закључцима из 1997. године, јер у тим закључцима никада није употребљена реч закон, односно да високи представник може да доноси законе. Зато Инцко, као и сви други високи представници пре њега, обмањује домаћу и светску јавност наводећи да је своје „кривично дело забране негирања геноцида” донео на основу тачке XI.2. закључака тзв. савета за примену мира из Бона 1997. године. У тачки XI.2. тих закључака стоји само да тај фантомски савет поздравља намеру високог представника да искористи своја крајња овлашћења у вези са интерпретацијом Дејтонског споразума. Интерпретација не значи право на доношење закона, већ само на њихово тумачење у циљу изналажења правог значења речи у уставима и законима које доносе надлежни парламенти у БиХ, а не високи представник. На такав закључак, осим претходно изнетих разлога, указује и следеће. У тачки XI.2. бонских закључака на коју су се позивали сви високи представници, па и Валентин Инцко, ниједном речју није речено да високи представник може наметати законе. Уместо тога, у бонским закључцима стоји да високи представник може доносити обавезујуће одлуке и мере. Али, речи „одлука”, односно „мера” нигде у цивилизованом свету немају нити могу имати значење закона. Јер када би било тако, онда у уставима цивилизованих држава попут Аустрије, Немачке, Италије у њиховим уставима не би стајало, као што стоји, да тамошњи парламенти доносе законе, већ би писало да доносе одлуке и мере. Дакле, када се у бонским закључцима каже да високи представник може доносити „обавезујуће одлуке и друге мере”, то ни према једном правилу тумачења не значи нити може значити да је тиме високом представнику дато право да намеће законе. Да су то којим случајем хтели у оном фантомском савету, онда би у тачки XI.2. бонских закључака уместо синтагме „обавезујуће одлуке и друге мере”, написали речи „обавезујуће одлуке и друге мере које су закон у БиХ” или „обавезујуће одлуке и друге мере које имаjу снагу закона у БиХ”. Али није то тако речено нити написано у бонским закључцима. У томе је, дакле, суштина насиља високог представника, па и у овом последњем тзв. закону Валентина Инцка од 23. јула 2021. године, јер он и ту каже да га доноси на основу тачке XI.2. бонских закључака, а видели смо да ти закључци не дају право високом представнику да доноси законе.

Суштина тог Инцковог насиља је да се тиме српски народ и Република Српска желе приказати геноцидним и забранити им да износе мисли и доказе који то оповргавају, као што су Инцкови претходници пре сто година проскрибовали ћирилицу и забранили Србима да њоме пишу и износе доказе да је то наше писмо. Зато је уставно право Народне скупштине Републике Српске да ради заштите интегритета Републике Српске реагује законом против Инцковог насиља. Али Народна скупштина ту своју уставну задаћу није урадила како треба. Јер, она је недавно донела Закон о непримењивању одлуке Валентина Инцка, што није исправно. Наиме, када се у закону каже да се нешто неће примењивати то не значи да је доносилац таквог закона тиме рекао да је правно ништаво то што се неће примењивати. Таквим називом закона само је речено да се Инцкова одлука неће примењивати, а не и да је та одлука правно ништава и да Инцко нема, као што нема, право на доношење закона. Због тога је, уместо онога што је учинила, Народна скупштина требало донети закон о поништењу одлуке Валентина Инцка и у том закону прописати да су ништави и да се због тога у Републици Српској неће примењивати не само Инцкова одлука него ни сви други акти (судска решења и пресуде, односно акти полицијских и тужилачких органа) донесени на основу ништаве Инцкове одлуке.

Професор уставног права из Бањалуке