У приче о пријатељству треба веровати

Од нашег специјалног извештача

Будва - Драго ми је да те видим. Имали смо и бољих дана. Налазим да твоји ни данас нису тако рђави. Сећаш се Сене, Париза.... Место, говото филмског сусрета Капорових јунака књаза Николе Петровића и Осман-паше Сархоша, у делу „Зелена чоја Монтенегра” било је прексиноћ под звезданим небом у амбијенталном простору манастира Свете Тројице у Стањевићима надомак Будве као централни део фестивала Град театар.

Ближе небу него мору, на 600 метара надморске висине и неких 20 минута вожње уским кривудавим путем, у манастирској порти у брдима изнад Будве, где сваки камен подсећа на бурну историју Црне Горе, прексиноћ је изведена премијера представе „Зелена чоја Монтенегра” по истоименом роману Момe Капора који је радио у сарадњи са Зуком Џумхуром, а режирао Никита Миливојевић додирујући прошлост, садашњост и будућност. То није омело публику да у великом броју дође и подели судбину Капорових јунака, о чијим животима зна готово сваки детаљ. Отуда је на ауторској екипи била и већа одговорност, али нас је узвик „браво” и вишеминутни аплауз уверио да је представа постигла своју намеру.

Рад на овој комплексној представи због пандемије пролазио је кроз специфичан процес, али чини се да је њену особеност управо то и оснажило, јер је свака прича о пријатељству у овим временима и те како занимљива. Копрудукцију потписују Београдско драмско позориште, Град театра из Будве и Градско позориште из Подгорице. Костимографију је радила Јелена Стокућа, сценографију и адаптацију текста потписао је Никита Миливојевић, сценски покрет Амалија Бенет, а композитор је Александар Сребрић.

‒ Увек имам утисак када нешто из историје пронађе свој пут у нашој савремености, а онда и неке назнаке у будућности, да је то добра прича. Свако дело које има три времена у себи и прошло и будуће и садашње за мене је увек инспиративно. Наше време је толико тога променило нагоре да тај сусрет данас сигурно не би био исти. Истовремено верујем да је прича о пријатељству увек једна од великих тема у које треба веровати. Таква пријатељства, необични сусрети, такво препознавање онога што је веће и од нас и од историје је људско. И тога ће увек бити. Оно што ми је било фасцинантно у роману, а што сам желео да пренесем пубици је највише тај дух, чудесно осећање да је ова прича на ивици да није могућа. Знамо да су били реални догађаји, али су толико невероватни да понекад прелазе ту границу ‒ каже Никита Миливојевић.

На овом месту у подножју Ловћена првобитно се налазио дворац Црнојевића, а управо овде је Петар Други Петровић Његош писао свој спев „Луча микрокозма”. Знаменити владика Раде у почетку своје службе често је боравиоу овом манастирском здању и имао сусрете са својим савременицима, међу њима и Вуком Караџићем, а овде је за свештеника рукоположен Доситеј Обрадовић. Овом манастиру, како сазнајемо, своју библиотеку вредну на хиљаде књига завештао је митрополит Амфилохије Радовић.

‒ „Зелена чоја Монтенегра” је интересантна тема и обрадовао сам се представи. За Капорову причу је негде богомдано ово место где су Петровићи столовали, с обзиром на то да знамо да је књаз Никола изданак куће Петровића. За нас је ово велика част да су нам тако дивни уметници дошли овде, да смо направили симбиозу духовног и лепог, и уметничког, што може да обогати и нас и све они који дођу да виде представу ‒ каже за „Политику” игуман манастира Свете Тројице Јефрем Дабановић.

„Зелена чоја Монтенегр” је прича о пријатељству црногорског књаза Николе Петровића и Осман-паше Сархоша, заробљеног у боју на Вучјем долу у јулу 1876. где је командовао турском артиљеријом.

‒ Позориште је изнад нас, изнад било каквих личних односа.

Осман-паша Сархош као да је имао неки пркос, освојио ме је својом храброшћу. Он пружа лепезу садржаја и мислим да би му данас било помало досадно. Тражио сам га у себи, у осећању, у миру, нисам у немиру без обзира на то што је реч о човеку који пије, пуши, што је био коцкар. Он је уз све то био џентлмен, зато сам тако дубоко загребао у себи да бих га сценски оживео ‒ каже Андрија Кузмановић.

Лик књаза Николе Петровића тумачи Милош Пејовић, а у глумачкој екипи су и Дејан Ђоновиђ, Емир Ћатовић, Симо Требјешанин, Јелена Симић, Маја Стојановић, Бранимир Брстина, Марко Живић, Милорад Дамјановић, Иван Заблаћански, Стефан Радоњић.

‒ Копродукције обнављају стара и стварају нова пријатељства која су регионална и настављају да живе на сценама копродуцената. То је пут којим Град театар заувек треба да настави да иде и управо је то онај моменат кроз који позориште показује ту другу мисију ‒ каже Милена Лубарда Маројевић, директорка Града театра Будве, која није крила радост због реализованог пројекта.

И њене колеге Југ Радивојевић, директор БДП-а и Душан Ковачевић, уметнички директор Градског позоришта Подгорице изразили су задовољство због ове сарадње, најављујући нове представе укрштеним снагама.