У Србији има свега 9.000 давалаца коштане сржи

Тромбоцити су један од основних састојака крви и њихова улога је спречавање крварења код унутрашњих или спољашњих рана. Поред тога, они поправљају зидове крвних судова, одржавају њихову еластичност и смањују могућност пуцања крвног суда.

Код неких хематолошких болести број тромбоцита се драстично смањује и њихова трансфузија оболелом је неопходна, као и код лечења акутних леукемија и трансплантација матичних ћелија.

У сваком од ових случајева трансфузије тромбоцита једини су начин којим се обезбеђује да оболели има шансу да преживи. Како су терапије у свим овим случајевима изузетно агресивне, сама њихова снага комбинована с недостатком тромбоцита довела би до неминовне смрти сваког оболелог.

Треба нагласити да је давање тромбоцита апсолутно безболно и нема никаквих компликација, чак се може давати на сваких 15 дана за разлику од крви код које мора да прође за мушкарце три месеца, а за жене четири месеца. Али, због строгих ограничења само неколико процената популације може давати тромбоците

У цивилизованом свету лечење, то јест терапија цитостатицима (који се користе код хематолошких обољења), не започиње се док није обезбеђен довољан број давалаца тромбоцита. Проналажење давалаца је обавеза онога ко спроводи лечење, а то је медицински систем државе. И то је неупитно.

У Србији није тако. Иако је обавеза проналажења тромбоцита по закону обавеза Завода за трансфузију крви, они нису у стању увек да ту обавезу испуне. Недостатак кадрова, као први проблем већине наших завода најозбиљнија је препрека, али не и једина. Без особља које ће директно водити и ширити базу добровољних давалаца, без финансијских средстава за промоцију и без озбиљне подршке медија, заводи су у ситуацији да не могу да испуне своју обавезу. Јако је важно да се моје речи схвате као апел за помоћ, а не као критика завода.

Управо су то и разлози што је обавеза проналажења давалаца пребачена на пацијента, у ствари на његову породицу. А то је најгоре могуће решење.

Како они немају никакво претходно искуство и знање, обично не могу да пронађу довољан број давалаца. Из разлога што су свесни да преживљавање зависи од тромбоцита, страх и неизвесност разорно утичу на психичку стабилност и озбиљно смањују шансе за успешно лечење.

Зарад истине напомињем да у случајевима када се не нађу даваоци, тада се прибегава њиховом издвајању из свеже дате крви. Такви тромбоцити су далеко мање ефикасни и могу да доведу до релативно озбиљних последица по оболелог који их прима.

Из свих ових разлога Удружење „Леука” је пре две и по године основала своју базу, која служи свим оболелима. По подацима Завода за трансфузију Београд, „Леукина” база је обезбедила више од 42 одсто свих ненаменских давања у прошлој години. Тренутно у бази има више од 250 давалаца и тај број је сваким даном све већи.

У припреми је апликација која ће умногоме олакшати рад базе и омогућити даваоцима да сами одређују термине давања, што је тренутно највећа препрека за већи број давања.

За добар део оболелих од акутних леукемија и још код неких болести, једини могући пут ка излечењу је трансплантација коштане сржи. Иначе је смрт неминовна. За трансплантацију је неопходан услов да се пронађе адекватан донор. Нама треба 100.000 донора у регистру да би се с великом вероватноћом то и десило. Тренутно имамо нешто мање од 9.000. Сада смо ослоњени на светски регистар. То успорава проналажење, чиме су и шансе за преживљавање мање. За један број пацијената донор се и не пронађе, самим тим шансе за њихово преживљавање не постоје.

Студија урађена у Немачкој недвосмислено је доказала да се шанса за успешност трансплантације повећава за 30 одсто ако је донор с истог географског подручја (у кругу од 300 километара).

Ово је круцијално важно. Ако се зна да је трансплантациона терапија једна од најагресивнијих и да веома танка линија између преживљавања и смрти, овај податак се може тумачити у правом светлу. Управо та разлика, између давалаца из света и са овог поднебља веома је често пресудан фактор и чини директну разлику између живота и смрти.

Овим проблемима се не бави нико сем „Леуке”. Ове године ћемо у сарадњи са Фондацијом „Ана и Владе Дивац”, УСАИД-ом и Балканским фондом за демократију, организовати у шест градова велике акције у циљу промовисања потребе за даваоцима тромбоцита и донорима матичних ћелија. Акцијама се прикључила и Фондација „Балашевић”, која је несебично помогла и подржала наше напоре.

Прва акција је одржана у Суботици. Акцију је подржао и град Суботица. Покровитељ је био др Балинт Пастор, који је и отворио скуп. Манифестација је одржана на две локације на Палићу. На Великој тераси је била изложба Катарине Станојловић, чији су радови настали за време трансплантације у изолационом блоку.

Одељење за трансфузију Опште болнице Суботица узимало је узорке донора матичних ћелија, одржан је концерт Жига Пала, Молнар Виктора и Немет Ђерђа, а након тога и трибина на којој су говорили Мелинда Тот Демек, председница огранка „Леуке” у Суботици, др Глорија Благојевић, руководилац Регистра донора и моја маленкост. Догађају је присуствовало око 400 људи. Централни догађај је био концерт под називом „Неко то од горе види све” у извођењу дуета Миша и Ђура, док је специјални гост била Тања Шикман. Верујемо да ћемо и у осталих пет градова, а то су Нови Сад, Крагујевац, Ужице, Ниш и Београд, успети да организујемо догађај на истом нивоу као у Суботици.