U Srbiji ima svega 9.000 davalaca koštane srži

Trombociti su jedan od osnovnih sastojaka krvi i njihova uloga je sprečavanje krvarenja kod unutrašnjih ili spoljašnjih rana. Pored toga, oni popravljaju zidove krvnih sudova, održavaju njihovu elastičnost i smanjuju mogućnost pucanja krvnog suda.

Kod nekih hematoloških bolesti broj trombocita se drastično smanjuje i njihova transfuzija obolelom je neophodna, kao i kod lečenja akutnih leukemija i transplantacija matičnih ćelija.

U svakom od ovih slučajeva transfuzije trombocita jedini su način kojim se obezbeđuje da oboleli ima šansu da preživi. Kako su terapije u svim ovim slučajevima izuzetno agresivne, sama njihova snaga kombinovana s nedostatkom trombocita dovela bi do neminovne smrti svakog obolelog.

Treba naglasiti da je davanje trombocita apsolutno bezbolno i nema nikakvih komplikacija, čak se može davati na svakih 15 dana za razliku od krvi kod koje mora da prođe za muškarce tri meseca, a za žene četiri meseca. Ali, zbog strogih ograničenja samo nekoliko procenata populacije može davati trombocite

U civilizovanom svetu lečenje, to jest terapija citostaticima (koji se koriste kod hematoloških oboljenja), ne započinje se dok nije obezbeđen dovoljan broj davalaca trombocita. Pronalaženje davalaca je obaveza onoga ko sprovodi lečenje, a to je medicinski sistem države. I to je neupitno.

U Srbiji nije tako. Iako je obaveza pronalaženja trombocita po zakonu obaveza Zavoda za transfuziju krvi, oni nisu u stanju uvek da tu obavezu ispune. Nedostatak kadrova, kao prvi problem većine naših zavoda najozbiljnija je prepreka, ali ne i jedina. Bez osoblja koje će direktno voditi i širiti bazu dobrovoljnih davalaca, bez finansijskih sredstava za promociju i bez ozbiljne podrške medija, zavodi su u situaciji da ne mogu da ispune svoju obavezu. Jako je važno da se moje reči shvate kao apel za pomoć, a ne kao kritika zavoda.

Upravo su to i razlozi što je obaveza pronalaženja davalaca prebačena na pacijenta, u stvari na njegovu porodicu. A to je najgore moguće rešenje.

Kako oni nemaju nikakvo prethodno iskustvo i znanje, obično ne mogu da pronađu dovoljan broj davalaca. Iz razloga što su svesni da preživljavanje zavisi od trombocita, strah i neizvesnost razorno utiču na psihičku stabilnost i ozbiljno smanjuju šanse za uspešno lečenje.

Zarad istine napominjem da u slučajevima kada se ne nađu davaoci, tada se pribegava njihovom izdvajanju iz sveže date krvi. Takvi trombociti su daleko manje efikasni i mogu da dovedu do relativno ozbiljnih posledica po obolelog koji ih prima.

Iz svih ovih razloga Udruženje „Leuka” je pre dve i po godine osnovala svoju bazu, koja služi svim obolelima. Po podacima Zavoda za transfuziju Beograd, „Leukina” baza je obezbedila više od 42 odsto svih nenamenskih davanja u prošloj godini. Trenutno u bazi ima više od 250 davalaca i taj broj je svakim danom sve veći.

U pripremi je aplikacija koja će umnogome olakšati rad baze i omogućiti davaocima da sami određuju termine davanja, što je trenutno najveća prepreka za veći broj davanja.

Za dobar deo obolelih od akutnih leukemija i još kod nekih bolesti, jedini mogući put ka izlečenju je transplantacija koštane srži. Inače je smrt neminovna. Za transplantaciju je neophodan uslov da se pronađe adekvatan donor. Nama treba 100.000 donora u registru da bi se s velikom verovatnoćom to i desilo. Trenutno imamo nešto manje od 9.000. Sada smo oslonjeni na svetski registar. To usporava pronalaženje, čime su i šanse za preživljavanje manje. Za jedan broj pacijenata donor se i ne pronađe, samim tim šanse za njihovo preživljavanje ne postoje.

Studija urađena u Nemačkoj nedvosmisleno je dokazala da se šansa za uspešnost transplantacije povećava za 30 odsto ako je donor s istog geografskog područja (u krugu od 300 kilometara).

Ovo je krucijalno važno. Ako se zna da je transplantaciona terapija jedna od najagresivnijih i da veoma tanka linija između preživljavanja i smrti, ovaj podatak se može tumačiti u pravom svetlu. Upravo ta razlika, između davalaca iz sveta i sa ovog podneblja veoma je često presudan faktor i čini direktnu razliku između života i smrti.

Ovim problemima se ne bavi niko sem „Leuke”. Ove godine ćemo u saradnji sa Fondacijom „Ana i Vlade Divac”, USAID-om i Balkanskim fondom za demokratiju, organizovati u šest gradova velike akcije u cilju promovisanja potrebe za davaocima trombocita i donorima matičnih ćelija. Akcijama se priključila i Fondacija „Balašević”, koja je nesebično pomogla i podržala naše napore.

Prva akcija je održana u Subotici. Akciju je podržao i grad Subotica. Pokrovitelj je bio dr Balint Pastor, koji je i otvorio skup. Manifestacija je održana na dve lokacije na Paliću. Na Velikoj terasi je bila izložba Katarine Stanojlović, čiji su radovi nastali za vreme transplantacije u izolacionom bloku.

Odeljenje za transfuziju Opšte bolnice Subotica uzimalo je uzorke donora matičnih ćelija, održan je koncert Žiga Pala, Molnar Viktora i Nemet Đerđa, a nakon toga i tribina na kojoj su govorili Melinda Tot Demek, predsednica ogranka „Leuke” u Subotici, dr Glorija Blagojević, rukovodilac Registra donora i moja malenkost. Događaju je prisustvovalo oko 400 ljudi. Centralni događaj je bio koncert pod nazivom „Neko to od gore vidi sve” u izvođenju dueta Miša i Đura, dok je specijalni gost bila Tanja Šikman. Verujemo da ćemo i u ostalih pet gradova, a to su Novi Sad, Kragujevac, Užice, Niš i Beograd, uspeti da organizujemo događaj na istom nivou kao u Subotici.