Понедељак, 13.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
ПОГЛЕДИ

Како ли ће Бошњаци без високог представника

Бошњаци и после 30 година обожавају високе представнике. Иако их сви на крају разочарају јер им ништа добро не донесу, они све наде полажу у те, махом аустријске и немачке, чиновнике. Ваљда по инерцији, јер су им верно служили у два изгубљена светска рата. Пребројавају своје мртве у грађанском рату који су сами изазвали на њихов подстицај и још једном изгубили

Јесте ли приметили да сада више није поента у томе да ли је у Сребреници било или није било геноцида него у повампирењу бонских надлежности, наметању закона, на статусу Кристофера Шмита и ефектним контрапотезима Републике Српске? Чак и Дорис Пак, Бодо Вебер и други који подржавају „забрану оспоравања геноцида” указују да Инцко није имао ни правну основу, ни подршку домаћих актера, а ни ауторитет да донесе делотворну одлуку о проглашењу закона.

Но, док је Инцко одавно изгубио ауторитет, а ономад и мандат, дотле његов потенцијални наследник није стекао ни легалитет избором на СБ УН, па покушава да сусретом с Додиком накнадно обезбеди легитимитет. Бар за сада Шмит је за Српску само немачки туриста. За Русију и Кину он и не постоји. Себе може да титулише искључиво као бивши кандидат за високог представника. А пошто је Инцкова оставка прихваћена, БиХ нема високог представника.

Да ли Шмит може да остане в. п. барем у два процента већој половини БиХ? У име Херцег-Босне се огласио министар спољних послова Хрватске, и то у изјави за „Франкфуртер алгемајне цајтунг”: „Институција високог представника је антидемократски и антиевропски анахронизам...” Дакле, можда би Шмит и могао да прође, али не по правној и политичкој, него само по емоционалној основи, и то искључиво у бошњачкој половини Федерације. Муслиманско Сарајево је, после проглашења Закона о забрани негирања геноцида, Инцка испратило са сузама жалосницама, а Шмита дочекало с не мање суза радосница. Најрадије би задржало обојицу, а сва је прилика да ће остати без иједнога.

Траљава европско-америчка операција са в. п. у БиХ, од којих је један престао то да буде, а други није ни постао да би то био, представља демонстрацију бахатости и ароганције. Имали су план да се „незавршени послови у Босни” обаве брзо и једноставно: политичким блицкригом на РС. Инцко је требало да наметне Закон о забрани негирања геноцида и тако реактивира бонска овлашћења, те Шмиту омогући да настави где је Ешдаун стао и тако заврши развлашћивање Српске. Педи је наметао, отимао, смењивао. Кнаус и Бесније су га зато 2003. упоредили с „колонијалним намесником у Калкути”. Венецијанска комисија је оспорила законитост такве праксе. Али, тзв. међународна заједница је очито истовремено проценила да су то биле златне године ОХР-а јер су в. п. експресно завршавали шта год је требало. Сада, у хладном рату све је дозвољено уколико служи да блокира повратак Русије и долазак Кине на Балкан.

Ако би одмрзавање бонских овласти значило враћање 20 година уназад на диктатуру протектората, онда би увођење вербалног деликта било враћање БиХ у време диктатуре пролетаријата од пре 50 година, односно социјалистичког закона о вербалном деликту, који је у централној републици тако обилато примењиван да су је у осталим називали „тамни вилајет”. Уосталом, СР БиХ иначе представља узор и инспирацију протекората. Могло је онда, па зашто не би могло и сада?!

Веће за имплементацију замишљено је као Централни комитет који није биран него састављен системом кооптације; високи представник је нешто као интерно биран генсек ЦК; Дејтонски споразум је попут социјалистичког устава који је сваке године мењан барем амандманима; за законитост је сам Тито рекао да се закона не треба држати као пијан плота. Током 45 година социјализма и диктатуре пролетаријата, народ у Босни је навикао да се ништа не пита. Демократија, људска права и европске вредности могу да сачекају док се БиХ не уобличи као јединствена држава. Јесте да то БиХ чини последњом диктатуром у Европи, али боже мој, то је добро за народ да би земља кренула напред. Ако РС и Х-Б, већина Срба и Хрвата на 75 одсто БиХ то ипак не желе, утолико горе по њих. Срби, међутим, одбијају да им странци кроје капу и дају предност интерном договору с комшијама, без странаца.

Бошњаци, опет, и после 30 година обожавају високе представнике. Иако их сви на крају разочарају јер им ништа добро не донесу, они све наде полажу у те, махом аустријске и немачке, чиновнике. Ваљда по инерцији, јер су им верно служили у два изгубљена светска рата. Пребројавају своје мртве у грађанском рату који су сами изазвали на њихов подстицај и још једном изгубили. Нису им послали оружје које су тражили, него муџахедине због који су дошли под основану сумњу да је БиХ постала инкубатор исламског тероризма. Навлаче их на причу о грађанској држави иако добро знају да би ови радије џамахирију. А они и даље ослушкују звона с европских катедрала и америчких протестантских цркава, док им у срцу одјекује ваз с блискоисточних минарета. Једино их не занима шта говоре у комшилуку.

Бошњачки аутори сматрају да је то идолопоклонство утемељено још на давном суровом обрачуну Омер-паше Латаса с босанским беговатом, који се под вођством Хусеин-капетана Градашчевића – Змаја од Босне, побунио против реформи султана у корист сиротиње раје. У тој „сечи кнезова”, кажу, побијена је елита босанских муслимана и зато су политички обезглављени закрочили у 20. век. Како год било, Латас је пореклом био Србин из Лике, који је преко Београда стигао у Стамбол и брзо се високо попео у јањичарској хијерархији. Био би то још један геноцид Срба над Бошњацима да и Градашчевић и припадници беговата нису у то време још памтили своје српско порекло. Након колективне фрустрације, босански муслимани су из страхопоштовања долазак сваког новог везира из Стамбола у Сарајево прослављали масовним манифестацијама. Једна од њих је, наводно, била и скакање на главу с Козје ћуприје у плитку Миљацку на улазу у Башчаршију, при чему су многи поломили вратове и разбили лобање.

Слично су Бошњаци у Сарајеву дочекали и Фердинанда и Павелића, али и Тита, па тако и Шмита, коме је било само намењено, али не и суђено да постане високи представник. Неће недостајати ни Србима ни Хрватима. Чак ће и Бошњацима његов изостанак помоћи да сазру као народ и стекну политичко самопоуздање да самостално делују у оквиру реалних околности. Срби немају територијалне претензије на њихова четири и по кантона, нити намеру да им мајоризацијом било шта намећу. Бошњаци су, међутим, 1992. то урадили па им се осветило и ваљда су се опаметили. Или ће опет чекати да им неко објасни да в. п. више не постоји јер су Русија и Кина две од три суперсиле, па ће опет бити скакања на главу с Козје ћуприје у Миљацку, која је данас још плића?

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Драган
@Nenad Још кад бисте објаснили Ваш став можда бисмо нешто и разумели. У недостатку аргумената можете да реагујете и на овај начин али то ништа не говори о професору него о Вама.
Nenad
Ako ti možeš bit profesor nije ni čudo što studenti pobegoše glavom bez obzira.
Predragm
Gospidin bi mogao da kaze od kojih para se izdrzava RSrpska. ?Ko placa policiju, vojsku, drzavnu upravu i cinovnike u RS. Ko daje platu Dodiku?
Павле
Одличан текст. Трагично је колико је изгубљен и у сталном тражењу идентитета муслимански народ у БиХ и што је та несрећа узрок несрећа свих других народа, узрок сталних сукоба. Као што рече Меша Селимовић: "..до јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо а нисмо постали ни нешто друго. С нејасним осећањем стида због поријекла и кривице због отпадништва, нећемо да гледамо уназад а немамо куд да гледамо унапријед, зато задржавамо вријеме у страху од ма каквог решења".
Подаци
После Карађорђева, према пописима 1991-2011(13) у 3 авнојске државе Хрватској, БиХ и Србији (без КиМ) број Хрвата је опао за 2,6 % (117.500), Бошњака/Муслимана за 9,5 % (207.500), а Срба за 11,4 % (938.500). Фали и око 650.000 Југословена. У Црној Гори је број "Срба и Црногораца" порастао за 4,3 % (19.000) (подаци за рачун са en.wikipedia.org).

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.