Како ли ће Бошњаци без високог представника

Јесте ли приметили да сада више није поента у томе да ли је у Сребреници било или није било геноцида него у повампирењу бонских надлежности, наметању закона, на статусу Кристофера Шмита и ефектним контрапотезима Републике Српске? Чак и Дорис Пак, Бодо Вебер и други који подржавају „забрану оспоравања геноцида” указују да Инцко није имао ни правну основу, ни подршку домаћих актера, а ни ауторитет да донесе делотворну одлуку о проглашењу закона.

Но, док је Инцко одавно изгубио ауторитет, а ономад и мандат, дотле његов потенцијални наследник није стекао ни легалитет избором на СБ УН, па покушава да сусретом с Додиком накнадно обезбеди легитимитет. Бар за сада Шмит је за Српску само немачки туриста. За Русију и Кину он и не постоји. Себе може да титулише искључиво као бивши кандидат за високог представника. А пошто је Инцкова оставка прихваћена, БиХ нема високог представника.

Да ли Шмит може да остане в. п. барем у два процента већој половини БиХ? У име Херцег-Босне се огласио министар спољних послова Хрватске, и то у изјави за „Франкфуртер алгемајне цајтунг”: „Институција високог представника је антидемократски и антиевропски анахронизам...” Дакле, можда би Шмит и могао да прође, али не по правној и политичкој, него само по емоционалној основи, и то искључиво у бошњачкој половини Федерације. Муслиманско Сарајево је, после проглашења Закона о забрани негирања геноцида, Инцка испратило са сузама жалосницама, а Шмита дочекало с не мање суза радосница. Најрадије би задржало обојицу, а сва је прилика да ће остати без иједнога.

Траљава европско-америчка операција са в. п. у БиХ, од којих је један престао то да буде, а други није ни постао да би то био, представља демонстрацију бахатости и ароганције. Имали су план да се „незавршени послови у Босни” обаве брзо и једноставно: политичким блицкригом на РС. Инцко је требало да наметне Закон о забрани негирања геноцида и тако реактивира бонска овлашћења, те Шмиту омогући да настави где је Ешдаун стао и тако заврши развлашћивање Српске. Педи је наметао, отимао, смењивао. Кнаус и Бесније су га зато 2003. упоредили с „колонијалним намесником у Калкути”. Венецијанска комисија је оспорила законитост такве праксе. Али, тзв. међународна заједница је очито истовремено проценила да су то биле златне године ОХР-а јер су в. п. експресно завршавали шта год је требало. Сада, у хладном рату све је дозвољено уколико служи да блокира повратак Русије и долазак Кине на Балкан.

Ако би одмрзавање бонских овласти значило враћање 20 година уназад на диктатуру протектората, онда би увођење вербалног деликта било враћање БиХ у време диктатуре пролетаријата од пре 50 година, односно социјалистичког закона о вербалном деликту, који је у централној републици тако обилато примењиван да су је у осталим називали „тамни вилајет”. Уосталом, СР БиХ иначе представља узор и инспирацију протекората. Могло је онда, па зашто не би могло и сада?!

Веће за имплементацију замишљено је као Централни комитет који није биран него састављен системом кооптације; високи представник је нешто као интерно биран генсек ЦК; Дејтонски споразум је попут социјалистичког устава који је сваке године мењан барем амандманима; за законитост је сам Тито рекао да се закона не треба држати као пијан плота. Током 45 година социјализма и диктатуре пролетаријата, народ у Босни је навикао да се ништа не пита. Демократија, људска права и европске вредности могу да сачекају док се БиХ не уобличи као јединствена држава. Јесте да то БиХ чини последњом диктатуром у Европи, али боже мој, то је добро за народ да би земља кренула напред. Ако РС и Х-Б, већина Срба и Хрвата на 75 одсто БиХ то ипак не желе, утолико горе по њих. Срби, међутим, одбијају да им странци кроје капу и дају предност интерном договору с комшијама, без странаца.

Бошњаци, опет, и после 30 година обожавају високе представнике. Иако их сви на крају разочарају јер им ништа добро не донесу, они све наде полажу у те, махом аустријске и немачке, чиновнике. Ваљда по инерцији, јер су им верно служили у два изгубљена светска рата. Пребројавају своје мртве у грађанском рату који су сами изазвали на њихов подстицај и још једном изгубили. Нису им послали оружје које су тражили, него муџахедине због који су дошли под основану сумњу да је БиХ постала инкубатор исламског тероризма. Навлаче их на причу о грађанској држави иако добро знају да би ови радије џамахирију. А они и даље ослушкују звона с европских катедрала и америчких протестантских цркава, док им у срцу одјекује ваз с блискоисточних минарета. Једино их не занима шта говоре у комшилуку.

Бошњачки аутори сматрају да је то идолопоклонство утемељено још на давном суровом обрачуну Омер-паше Латаса с босанским беговатом, који се под вођством Хусеин-капетана Градашчевића – Змаја од Босне, побунио против реформи султана у корист сиротиње раје. У тој „сечи кнезова”, кажу, побијена је елита босанских муслимана и зато су политички обезглављени закрочили у 20. век. Како год било, Латас је пореклом био Србин из Лике, који је преко Београда стигао у Стамбол и брзо се високо попео у јањичарској хијерархији. Био би то још један геноцид Срба над Бошњацима да и Градашчевић и припадници беговата нису у то време још памтили своје српско порекло. Након колективне фрустрације, босански муслимани су из страхопоштовања долазак сваког новог везира из Стамбола у Сарајево прослављали масовним манифестацијама. Једна од њих је, наводно, била и скакање на главу с Козје ћуприје у плитку Миљацку на улазу у Башчаршију, при чему су многи поломили вратове и разбили лобање.

Слично су Бошњаци у Сарајеву дочекали и Фердинанда и Павелића, али и Тита, па тако и Шмита, коме је било само намењено, али не и суђено да постане високи представник. Неће недостајати ни Србима ни Хрватима. Чак ће и Бошњацима његов изостанак помоћи да сазру као народ и стекну политичко самопоуздање да самостално делују у оквиру реалних околности. Срби немају територијалне претензије на њихова четири и по кантона, нити намеру да им мајоризацијом било шта намећу. Бошњаци су, међутим, 1992. то урадили па им се осветило и ваљда су се опаметили. Или ће опет чекати да им неко објасни да в. п. више не постоји јер су Русија и Кина две од три суперсиле, па ће опет бити скакања на главу с Козје ћуприје у Миљацку, која је данас још плића?

Професор емеритус