Борба за месопотамске реке

Кинески мегаплан скретања Јангцеа како би се ублажиле несташице на северу само је један од знакова растуће кризе с водом у многим деловима света. Експерти упозоравају да ће, уз раст глобалне популације и загревање планете, несташице воде стварати озбиљне проблеме, узроковати масовне покрете становништва, чак и оружане сукобе.

Међу најугроженијим регионима је Блиски исток. Пре две деценије на мадридској конференцији говорило се да би вода могла да буде природни стимулус миру. Каква год била политичка клима, људи региона морају да пију воду и наводњавају усеве. Тадашњи лидери Израела, Јордана и Палестинаца – Ехуд Барак, краљ Абдулах Други и Јасер Арафат – уверавали су да ће се споразумети.

Од договора ништа. Вода је утицала на то да се прекину преговори Израела и Сирије око Голанске висоравни, пошто Израел одбија да одустане од контроле извора реке Јордан на окупираној територији. Исто питање је експлозивно и у односима Израела и Палестинаца.

ЦИА је пре три деценије упозоравала да постоји најмање десет места у свету где рат може да избије због несташице воде. Већина је на Блиском истоку. „Водних ратова” није било, али ситуација постаје све опаснија у региону у којем живи око пет одсто светског становништва, а располаже само с једним процентом доступних ресурса воде.

Америчка обавештајна заједница упозоравала је и 2012. да би питање расподеле воде могло да дестабилизује многе земље севера Африке, Блиског истока и југа Азије. Правих ратова од тада није било, али вода се и данас користи као оруђе политичких и економских обрачуна између суседа који нису у добрим односима.

Многе земље зависе од река које протичу кроз разне државе региона, што зна да створи високе тензије кад нема договора о расподели. Последњих година, откако је Етиопија изградила велику брану на Нилу, тензија између Каира и Адис Абебе је на ивици рата.

Проблеми око воде кроз историју су се обично решавали договорима, али државе у горњем току река све чешће градњом брана слабе земље у њиховом доњем току. То је случај с рекама Тигар и Еуфрат.

Турски Велики анадолијски пројекат (ГАП) већ годинама изазива несигурност низводно од система Еуфрат–Тигар. Две највеће реке Блиског истока дотичу из Анадолије и теку месопотамијском пустињом Сирије и Ирака да би се спојиле у ирачком месту Курна и формирале Шат ел Араб, који наставља до Залива.

Турски допринос Еуфрату износи 90 процената, сиријски је остатак. У случају Тигра, Турска току даје 40 процената воде, Ирак 41, а Иран девет. У првој половини прошлог века воде је било у изобиљу у односу на националне потребе. Државе басена махом су се фокусирале на лимитирану потрошњу за домаће потребе.

Растуће амбиције развоја су од шездесетих година 20. века појачале надметање јер су земље кренуле појединачно у велике хидроинвестиције, које су закомпликовале политичке односе. Турска је започела градњу пројекта ГАП с 22 бране, како би коришћењем четвртине вода Тигра и Еуфрата побољшала наводњавање југоисточне Анадолије.

Пројекат је запретио водној безбедности Сирије и Ирака и упркос повременој сарадњи није омогућио стварање одрживих механизама расподеле водотокова. Турска је бране користила да би извукла уступке Дамаска и Багдада око курдског питања. Кад је Садам Хусеин 1990. извршио инвазију Кувајта, Турска је одмах обуставила све испоруке воде Ираку.

Измењене политичке околности довеле су касније до обнављања сарадње. Турска је са Сиријом и Ираком потписала билатералне Меморандуме о разумевању о управљању водама две велике реке, а Анкара и Дамаск су се 2009. чак договорили да заједнички граде брану. Традиционално неповерење према Турској, колонијалној сили у временима Османске империје, учинило је ипак да парламенти Сирије и Ирака одбију да ратификују меморандуме.

Избијање грађанског рата у Сирији блокирало је све механизме поделе вода Тигра и Еуфрата. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган ставио се на чело коалиције која и данас захтева да сиријски председник Башар ел Асад сиђе са власти.

Иако пројекат ГАП није комплетиран, доток воде Сирији и Ираку већ је смањен за 40 процената, а током јула и августа – кад је вода најпотребнија – своди се на минимум. Велике несташице воде већ су довеле до масовних протеста по Ираку.

Организација УН за храну и пољопривреду (ФАО) упозорила је да 50.000 сиријских домаћинстава ризикује да изгуби све приходе због критично ниских нивоа Еуфрата. Курдски лидери са североистока Сирије отворено оптужују Анкару да воде Еуфрата користи као оружје у борби против курдског становништва.

Џихадисти Исламске државе користили су 2015–2016. бране као инструмент ратовања и уцена. Када је Исис поражен, турске трупе ушле су у Сирију под објашњењем да штите тампон зону према сиријским Курдима. Тако је и јужнији део Еуфрата сада под њиховом контролом.

Сем Турске, и Иран је започео да користи водне ресурсе. Иако су последице по басен две реке минималне, Ирак се осећа угроженим јер 90 процената његовог снабдевања водом зависи од Тигра и Еуфрата. Као и Египта од Нила.

Криза с водом несумњиво представља озбиљан изазов за обнову стабилности Ирака и Сирије, али већ дуже од деценије Турска не показује интересовање да преговара о фер условима расподеле вода Тигра и Еуфрата и користи своју геопозицију да контролом горњих токова уцењује две земље низводно. Турска је још 1997. била међу само три земље које су у УН гласале против међународне конвенције о коришћењу међународних водних ресурса.

Неизвесност око воде још није изазвала ратове, али је утицала на грађанске ратове у региону. Озбиљна суша учинила је да конфликт у Сирији изгледа теже него пре једне деценије. Ирак и Сирија морали би да добију фер удео у расподели вода које су давно допринеле расту месопотамске цивилизације, а њихов недостатак данас доноси сушу и глад. Можда и зато експерти не беже од застрашујућих малтузијанских предвиђања.