Српски свет и српски род

У „Политикиној” Теми недеље, 8. августа, прочитао сам четири изузетна текста о синтагми „Српски свет”. Аутор првог, проф. др Драган Станић сматра да је ова синтагма мера животног заједништва, идентитетске самосвести, политичког јединства, привредног напретка, културног стваралаштва и духовне снаге, која окупља Србе око заједничких идеја, истог језика, књижевног канона, уметничких вредности, културних кодова, научних сазнања, образовних циљева, спортских успеха и неуспеха, медијских токова и токова капитала, чиме у глобалној светској заједници добијају респектабилно место. Аутор другог, проф. др Дарко Танасковић сматра да ова синтагма указује на свеукупност језичког, културног, традицијског и менталног, а не превасходно територијалног простора у којем Срби живе и који живи у њима, тако да културно, идентитетско и народно одређење не би требало никог да забрињава. Аутор трећег, протојереј-ставрофор др Милош М. Весин каже да премошћавање океана не зависи ни од бродова ни од авиона, већ од духовне енергије, динамике и лепоте Студенице, Жиче, Пећаршије, Дечана, Раванице, Крушедола, Крке, Гомира и осталих српских светионика излитих по бескрајним булеварима и предграђима Чикага, Њујорка, Лос Анђелеса, Торонта и Ванкувера. Аутор четвртог, проф. др Миливоје Павловић сматра да се синтагма „Српски свет” не односи на територије и границе, него на вредности којима се препознаје идентитет и афирмишу духовне вредности српског народа у свим временима и околностима, као што су епска поезија, митови и предања, уметничка и научна достигнућа, солидарност, саборност и дијаспорност, а све је то далеко од баналне дневне политике.

Пошто баш овако и сам разумем синтагму „Српски свет”, подржавам ставове и аргументе ових аутора. Али ме и забрињава жестоко оспоравање несрба који се њеном употребом осећају угрожено и Срба оптерећених отровном политичком семантиком, који њену употребу сматрају непристојном и ретроградном, на шта упозорава и проф. Танасковић. Зато сам се обрадовао кад је у моју мисао ушла реч – род, јер синтагми „Српски род” ни злобни несрби ни злобни Срби не могу замерити оно што замерају синтагми „Српски свет”.

Како се реч „свет” може односити и на људе и на територије од читаве планете, преко континената и региона, до појединих држава, какве су сада бивше југословенске републике, злобници ову околност обилато користе у непринципијелној критици синтагме „Српски свет”.

Реч „род” им ту прилику не пружа, јер се односи само на људе које повезују језик, историја, вера, култура и традиција у духовној саборности, свеукупности и солидарности. Зато се та реч нашла и у српском речнику и у српској химни. У речнику су се од ње нашле и речи: родити, рођак, рођени брат, рођени језик, род рођени, као нешто што је најближе, најдраже и најмилије. У химни је стих: „Боже, спаси, Боже, храни, српске земље, српски род”. А има је и у речи – народ.

Са синтагмом „Српски род” уместо „Српски свет” Србима ће свакако бити лакше да буду оно што јесу, на шта их је охрабривао и патријарх Порфирије говорећи: „Не бојте се да будете оно што јесте”.

Зоран Ивошевић,
бивши судија Врховног суда Србије и универзитетски професор у пензији