О уметности и чашици

У необичном чланку објављеном 28. јула у „Политици” под насловом „Пишчева муза на дну боце” реч је о повезаности књижевности и алкохолизма. Између осталог, ту пише да „уметник у опијању и самозабораву досеже нивое подсвесног до којих се не долази у рационалном и свесном стању... и да то пружа надахнуће и визије другачијих универзума али се преображава убрзо у тегове делирујум тременса”. Наводе се и речи Џека Лондона: „Кад бих у очајању попио једну чашу, мозак би ми се одмах ослободио и почео да избацује хиљаду речи”, као и мисао Мајка Ротенберга да писци посежу за алкохолом у „савладавању анксиозности коју ствара сам креативни процес”.

Јасно је да је однос писања, тј. умног стварања и алкохола веома сложен, па не бих улазио у психоанализу и објашњавање узрока, већ бих се посебно осврнуо на једног од нобеловаца који се у том тексту спомињу – на Ернеста Хемингвеја, једног од мојих омиљених писаца.

Чињеница је да је био склон чашици и разним другим пороцима, али и да је аутор књига велике уметничке вредности.

Имао сам прилику да посетим две куће у којима је Хемингвеј живео и стварао: на Куби (2006) и на Флориди (2018). На Куби је живео педесетих година прошлог века и по доласку Фидела Кастра на власт вратио се у САД, где је убрзо извршио самоубиство. Уочи и за време Другог светског рата живео је на Флориди, на надасве познатом острву Ки Вест. Ту сам био захваљујући гостопримству Мирјане, девојке мог кума, нашег познатог песника Бранчела, кога сам у тој кући представљао као српског Хемингвеја.

У тим кућама и књигама које сам из њих донео и прочитао свашта се занимљиво може сазнати, па и то да је Хемингвеј волео да пије и да изазива скандале. Можда је највећи скандал то што је одбио да прими Нобелову награду. Ко зна шта је било у његовој глави кад је донео такву одлуку.

Поред света познатих писаца, па и нобеловаца, осврнуо бих се и на приземније аспекте алкохолизма.

У тексту „Амерички магазин о ракији као ’есенцији српског бића’”, објављеном у „Политици” 22. августа 2017. године, пише да је ракија важан сегмент нашег културног наслеђа, те да је наслов инспирисан стиховима Моме Капора. Наводи се да је ракија данас незаобилазни део обележавања сваког значајнијег догађаја, а да може да послужи и као лек.

Међу сасвим тривијалним причама о алкохолу, у сећању ми је остала емисија на РТС-у у којој водитељка прича с обичним људима о обичним темама, па каже: „Сви нешто рекоше, али ви, друже, нисте ни реч рекли.” Тај друг, који је све време ћутао, одговори јој: „Ја док не попијем не могу да говорим, али кад попијем – тек онда не могу да говорим!” Ово делује у супротности с оном народном – шта трезан мисли, то пијан говори.

О утицају алкохола на живот еминентних и обичних људи свашта се може причати и писати, па се у целом том галијаматису сетих изреке свог кума Рокца: „И онда буди трезан!”

Милан Саватовић,
адвокат у пензији