O umetnosti i čašici

U neobičnom članku objavljenom 28. jula u „Politici” pod naslovom „Piščeva muza na dnu boce” reč je o povezanosti književnosti i alkoholizma. Između ostalog, tu piše da „umetnik u opijanju i samozaboravu doseže nivoe podsvesnog do kojih se ne dolazi u racionalnom i svesnom stanju... i da to pruža nadahnuće i vizije drugačijih univerzuma ali se preobražava ubrzo u tegove delirujum tremensa”. Navode se i reči Džeka Londona: „Kad bih u očajanju popio jednu čašu, mozak bi mi se odmah oslobodio i počeo da izbacuje hiljadu reči”, kao i misao Majka Rotenberga da pisci posežu za alkoholom u „savladavanju anksioznosti koju stvara sam kreativni proces”.

Jasno je da je odnos pisanja, tj. umnog stvaranja i alkohola veoma složen, pa ne bih ulazio u psihoanalizu i objašnjavanje uzroka, već bih se posebno osvrnuo na jednog od nobelovaca koji se u tom tekstu spominju – na Ernesta Hemingveja, jednog od mojih omiljenih pisaca.

Činjenica je da je bio sklon čašici i raznim drugim porocima, ali i da je autor knjiga velike umetničke vrednosti.

Imao sam priliku da posetim dve kuće u kojima je Hemingvej živeo i stvarao: na Kubi (2006) i na Floridi (2018). Na Kubi je živeo pedesetih godina prošlog veka i po dolasku Fidela Kastra na vlast vratio se u SAD, gde je ubrzo izvršio samoubistvo. Uoči i za vreme Drugog svetskog rata živeo je na Floridi, na nadasve poznatom ostrvu Ki Vest. Tu sam bio zahvaljujući gostoprimstvu Mirjane, devojke mog kuma, našeg poznatog pesnika Brančela, koga sam u toj kući predstavljao kao srpskog Hemingveja.

U tim kućama i knjigama koje sam iz njih doneo i pročitao svašta se zanimljivo može saznati, pa i to da je Hemingvej voleo da pije i da izaziva skandale. Možda je najveći skandal to što je odbio da primi Nobelovu nagradu. Ko zna šta je bilo u njegovoj glavi kad je doneo takvu odluku.

Pored sveta poznatih pisaca, pa i nobelovaca, osvrnuo bih se i na prizemnije aspekte alkoholizma.

U tekstu „Američki magazin o rakiji kao ’esenciji srpskog bića’”, objavljenom u „Politici” 22. avgusta 2017. godine, piše da je rakija važan segment našeg kulturnog nasleđa, te da je naslov inspirisan stihovima Mome Kapora. Navodi se da je rakija danas nezaobilazni deo obeležavanja svakog značajnijeg događaja, a da može da posluži i kao lek.

Među sasvim trivijalnim pričama o alkoholu, u sećanju mi je ostala emisija na RTS-u u kojoj voditeljka priča s običnim ljudima o običnim temama, pa kaže: „Svi nešto rekoše, ali vi, druže, niste ni reč rekli.” Taj drug, koji je sve vreme ćutao, odgovori joj: „Ja dok ne popijem ne mogu da govorim, ali kad popijem – tek onda ne mogu da govorim!” Ovo deluje u suprotnosti s onom narodnom – šta trezan misli, to pijan govori.

O uticaju alkohola na život eminentnih i običnih ljudi svašta se može pričati i pisati, pa se u celom tom galijamatisu setih izreke svog kuma Rokca: „I onda budi trezan!”

Milan Savatović,
advokat u penziji