Прича о икони

(Специјално за "Политику" од дописника Танјуга)

Тања Велманс, познати византолог из Париза, у књизи "Чудесна историја иконе" истражује тајне иконе која је надживела византијски свет и постала универзални хришћански симбол у књизи "Роман о икони", коју ускоро објављује "Clio".

Кроз причу о замишљеној археолошкој мисији на Синајској гори, у манастиру Свете Катарине, у Софији, одакле је аутор пореклом, и манастиру Рила у Бугарској, у којој се мешају стварност и фикција, научни и субјективни утисци, Велмансова исцртава имагинарне границе византијског света. Зидно сликарство српских манастира Милешева и Сопоћани види као мост између уметности источног и западног хришћанског света, настало као израз цивилизације на заласку, византијске, и као најава нове, епохе ренесансе.

Велмансова је добар познавалац златног периода српске средњовековне уметности, о којој је писала у бројним књигама и научним радовима током изузетне међународне каријере коју је провела на водећим светским универзитетима и институтима, чији је плод 13 књига и седамдесетак студијских чланака.

Шта вас је инспирисало да напишете историју иконе?

Велике књиге из историје уметности чита мали број људи – много коштају и тиражи су ограничени. Византијска уметност је у Француској мало позната, док постаје готово непристојно колико се говори о египатској уметности, само зато што је Шамполион дешифровао хијероглифе. Заборавља се да постоји и преколумбијска уметност, византијска, све врсте кинеске уметности... Буним се против таквог приступа и о томе пишем у својим књигама.

Жанровски је тешко дефинисати вашу књигу, у којој се научи приступ меша са романескним поступком.

Имала сам потребу да изразим утиске и емоције који су повезани са мојим истраживањима и путовањима. Ова форма ми је то омогућила. Пре ове, објавила сам још једну књигу у овом жанру, "Укрцавање за Византију" ("L’embarquement pour Byzance").

То је хибридни жанр, тешко га је дефинисати, али има више књига које су писане са истим приступом, попут новог романа Пјера Асулина, "Портрет". Он ту не меша роман и историју уметности, као што ја чиним, већ биографију жене која је представљена на портрету и историју уметности.

Попут књиге "Да Винчијев код" Дена Брауна, са којим вас доводе у везу?

Какав ужас! Не, нема везе са тим. "Да Винчијев код" је фалсификат историјских чињеница које су представљене као такве. Нема ничег научног у приступу, у питању је чиста инвенција, која је, наравно, дозвољена у роману, али оно што није дозвољено јесте да се то представи као да је преузето из историјских докумената, као да је историја.

Ви, дакле, користите ваше знање историчара уметности?

У делу у коме се окрећем научним објашњењима византијске уметности желела сам да објасним зашто још увек иконе имају такву важност, на корицама књига, на програмима за концерте црквене музике, као део хришћанске симболике.

Данас у читавом хришћанском свету постоје атељеи за сликарство икона, где долазе обични људи. То сам видела у Сједињеним Државама, у Француској и другде. Овај феномен траје више од тридесет година. Дела византијске уметности присутна су у читавом свету. Има их и у Рејкјавику, на Исланду, или у црквама на шведском острву Готланд, где су се заустављали бројни трговци из Новгорода, прелазећи Северно море.

Колико су аутобиографски елементи уткани у вашу причу?

Једини аутобиографски елемент у овој књизи јесте то да сам била на Синајској гори и да ме је тај пут веома обележио. Пејзаж Синаја, пут, осветљење, описала сам онако како сам видела пре 20 година. Остало је у највећој мери фикција.

Вратила сам се на Синај прошле године и била врло разочарана јер није остало ништа од оне поезије коју сам нашла на претходном путовању. Туристи су га потпуно опсели, манастир је подељен на два дела због туриста, приступ је ограничен..

Како је икона постала универзални хришћански симбол?

Икона је превазишла византијску уметност захваљујући томе што је образовање дуго било у рукама Католичке цркве. Парадокс је то што је икона постала хришћански симбол, а да се мало зна о уметности у којој је настала. За мене је то велики успех Византије. Католичка црква није пронашла бољи и експресивнији израз, ближи идеји Бога и апсолутног од оног који су створили византијски уметници. Они су успели да искажу трансцендентно кроз форму, оно што превазилази наш визуелни свет, апсолутно и божанско, и зато су иконе свуда. Када пажљиво погледате, уочићете их у готово свим католичким црквама, у неком кутку.

У књизи објашњавате и како је византијска уметност припремила рану ренесансу.

Византијски утицај је био веома снажан у Италији до краја 13. века, и ако су у 14. веку италијански сликари били способни за велику иновацију то је зато што су византијски уметници већ припремили терен. Један од првих примера ренесансе се налази у манастиру Милешева.

Како је до тога дошло?

Српски краљеви који су били моћни у то време позвали су најбоље византијске уметнике да осликају цркве. Византијска уметност се у то време већ одваја од канона. У манастирима Сопоћани и Милешева у 13. веку уметност је по иновацији испред већине италијанских мајстора. Како је до тога дошло? Византијци су доживели велики психолошки шок након заузимања Константинопоља 1204. године (за време Четвртог крсташког похода). То је био почетак краја хиљадугодишње империје чији су поданици веровали да ју је основао Христ, који је њен заштитник, заједно са Богородицом, а да је император Христов изасланик који управља у његово име.

Потом се десила катастрофа која би била мање болна да није било страшних покоља и пљачке. Савременици сведоче да су крсташи товарили благо у црквама на магарце. Када би се мазгама поломиле ноге од терета, убијали су их на лицу места, а крв је куљала светим местима, као што је, на пример, била Света Софија. То је био велики шок и, као у свим крвавим ратовима, дошло је до прекида традиције. Естетика је током шест векова налагала да приказани свеци буду непомични, без имало драме и осећања, јер се сматрало да су они изнад људског света, да су блиски богу, односно перфекцији, а у перфекцији нема емоције. Након пада Константинопоља уметници се окрећу античком наслеђу и отварају врата античкој скулптури, сликарству и литератури. Тако је рођена ренесанса.

Шта је карактеристично за српску средњовековну уметност у овом периоду?

Ниво византијског утицаја је различит у зависности од региона које је обухватала империја (византијски свет се простирао на Балкан, Русију, део Италије, Грузију, Јерменију, Сирију, Кападокију, коптски Египат, Нубију, Етиопију и Палестину).

На Балкану је идентитет потпуно поистовећен са византијским, а језик њене уметности доживљен као национални. Исто је и у Русији. На истоку је то мање случај, јер постоји локална традиција која је делимично модификовала византијски стил. За српско зидно сликарство је карактеристичан квантитет портрета владара и црквених поглавара и њихова разноликост. Портрет императора је стално присутан у Византији, али не у толиком броју – само у Сопоћанима налазимо 35 портрета. У Богородици Љевишкој приказано је 12 владика, од којих шест локалних.

Српска историја се потпуно огледа у овим манастирима.

Да ли то значи да су српски владари и црквени поглавари били нарочито поносни?