Професионалац у Паризу

(Специјално за "Политику" од дописника Танјуга)

Није лако поставити комад страног аутора у Паризу, поготово ако долази из Србије. То је пошло за руком двојици француских глумаца, Жану Пјеру Калфону и Жану Марију Галеу, који од 19. септембра играју у "Професионалцу" на сцени "Театр рив гош". Иако обојица играју у позоришту и на филму више деценија, овај комад их је први пут ујединио на сцени.

Трагање за редитељем, продуцентом, а потом и позориштем трајало је три године, од када су први пут тумачили текст на радију "Франс култур".

"То је сигурно звучало лоше, јер су нас позвали у последњи час, а ми нисмо познавали комад. Видели смо да има онолико дидаскалија колико и текста. Убрзо смо закључили да се ради о генијалном тексту и решили да га поставимо на сцену", прича за "Политику" Гале, глумац који је од 1975. године играо нa најзначајнијим француским сценама, укључујући и националну, "Комеди франсез".

Једноставност речи

"Одушевила ме је једноставност речи и снага емоција", сведочи Калфон, глумац који игра у чак два филма на актуелном филмском репертоару – "Живот уметника" и "Људско питање".

Са текстом под мишком глумци су обишли многа приватна позоришта у Паризу и често добијали одговор да ови нису заинтересовани јер се ради о – комунистима.

У то време нису имали ни ексклузивна права, што је неопходно да би се комад поставио у приватном позоришту. Приватна позоришта у Француској функционишу по строгим правилима – уједињена су у асоцијацију и имају заједнички фонд, у коме делом учествује и држава. Да би једно позориште опстало, неопходни су резултати. Зато је репертоар на њима често "лак", забавног карактера, али у еклектичној понуди изроне и неоткривени бисери.

Директор позоришта "Театр рив гош", које се налази на левој обали Сене, недалеко од куле Монпарнас, води "политику" откривања нових, младих аутора и оних непознатих француској публици и прихватио је да игра Ковачевићев комад. Изазов је био и пронаћи редитеља. "Прво смо наишли на бивше троцкисте", причају глумци. Избор је ускоро пао на Стефана Мелдега, редитеља који је открио Вацлава Хавела француској публици.

Веза Душана Ковачевића са Вацлавом Хавелом је привукла Мелдега. Овај редитељ је као дете напустио родну Мађарску, и после школовања у Њујорку постао Парижанин, а последњих четврт века је на челу "Театра Бријер", приватног позоришта у подножју Монмартра. Мелдег је поставио комаде чешког дисидента док је овај још био у затвору. "Све што долази оданде мене погађа", каже алудирајући на мађарске корене.

"Тема је карактеристична за период промена у источној Европи, на крају комунизма, који је био мање или више тежак у зависности од земље", каже редитељ.

"Али то је политика, а позориште је добро када говори о људима, који могу да буду исто тако изгубљени након промена у Чехословачкој као и у Мађарској. Оно што сам прочитао у тексту је свет који се тражи", додаје редитељ. Мелдег каже да га је привукла оригинална идеја, то "што је неко у стању да надгледа другог 18 година и да сачува његово дело".

У најави представе истакнуто је да је то прича о Србији између два тоталитарна режима, оног Титовог и оног Слободана Милошевића, чији су стереотипи присутнији у свести француског гледаоца.

Оно што је, међутим, на устима свих је упадљива паралела са немачким филмом "Живот других", добитником овогодишњег Оскара, у коме агента Штазија маестрално тумачи немачки глумац Улрих Михе, који је у Француској имао несвакидашњи успех. Овај филм управо говори о емоцијама које се рађају у наизглед безличном служитељу једног тоталитарног система, према писцу и његовој девојци глумици које прислушкује, те о хуманости која се рађа из дивљења према уметности и бунта против бестијалности власти којој служи.

Тај необични пут приближавања два идеолошки удаљена света је и кључ односа главних протагониста у Ковачевићевој драми.

"Лука је прошао кроз огромну унутрашњу промену захваљујући свом сину. Био је приморан да размисли и прешао пут од полуписменог пандура до неког ко се интересује за књижевност и који мисли на друге. Привукло нас је то што његов однос према Теји није приказан црно-бело, већ врло суптилно", каже редитељ.

Ово "приближавање" Лукиног лика Теји је био и највећи изазов за глумце.

"Питање је било да ли да будем офанзиван или не", каже Гале, који глуми лик Теодора Краља.

Глумац открива да се идентификовао са ликом.

Два маргиналца

"Овај лик ми је врло близак. И ја сам био у свету издаваштва, написао сам две књиге, као и он, и као левичар сам био осуђен на шест месеци затвора. Изгубио сам из вида родитеље, који се нису разумели у политику и ништа их није интересовало. Прошао сам сличне ствари као лик и знам добро шта је то, иако сам данас све то заборавио, као и Теја свој пређашњи живот", каже Гале.

За разлику од швајцарске поставке, у режији Лоранс Калам, коју Гале и Калфон оцењују "помало барокном" редитељ и глумци су се усредсредили на однос између два лика. Овде је тежиште на тексту. "Трудили смо се да будемо једноставни, јер су нас интересовала та два човека, однос два маргиналца који немају власт и који су се у тренутку када долази до промене тоталитарног система нашли у ситуацији коју не контролишу. Интересовало нас је шта систем ради људима", каже Калфон.

Да ли тема Ковачевићеве драме може да привуче француску публику?