Венчање без граница

Када српски научник удаје ћерку, свадба више личи на светски конгрес испуњен мноштвом језика и култура. Само што су гости много опуштенији и веселији од оних с научног скупа, док слављем провејава дух отмености, употпуњен живахном атмосфером и пријатним рођачким, пријатељским и колегијалним дружењем. Тако је бар било на недавној церемонији, хорски пропраћеног, црквеног венчања код др Владана Чокића, научног саветника са Института за медицинска истраживања Универзитета у Београду. Младенци и родитељи направили су, како то један од гостију рекао, „догађај који ће се препричавати” и додао да ће у сећању на почетак августа носити „емотиван говор оца који удаје ћерку”. Свадбену прославу отворио је коктел квалитетних француских вина и просека, одабраних по укусу младожењиног оца из Француске.

Гости су дошли из 24 земље, популарни београдски бенд певао је на шест језика, преплитали су се жанрови од хорског извођења, преко рокенрола до српског народног кола. А млада Милица Чокић и младожења Танкред Тебо све су то засенили младеначким плесом, заносном салсом коју су одиграли уз романтичну песму „Твоја љубав ми чини добро”. Милица је пре тога на подијуму заплесала са оцем уз мелодију „Willow” певачице Тејлор Свифт, а при крају песме препустила га је мајци и наставила плес са супругом. Открила нам је и тајну зашто је плесни перформанс био попут филмског – она и Танкред све су претходно увежбали у једној од школа плеса коју су похађали у Паризу, где живе.

Танкреда је и упознала у Француској, будући да му је отац Француз, а мајка Пољакиња. Срела га је на студијама на престижном Париском институту политичких наука (SciencesPo), за који је добила стипендију после одличног успеха у београдској Филолошкој гимназији и почетног школовања у Америци. По добијању мастер звања обоје су се запослили у Паризу. Не чуди што су странци чинили трећину званица од 180 гостију на свадби, пристиглих у Београд из свих крајева Европе и Америке, укључујући Енглеску, Италију, Данску, Литванију и Белгију. Кума је дошла из Загреба, а кум из Москве, чиме је испуњен услов за венчање у Саборној цркви у Београду да бар један од кумова буде православне вере.

– Сво ово помињање држава нема никаквог значаја за брак, али блискост и срдачност која је зрачила међу званицама окупљеним из више од 20 земаља показала је бесмисленост регионалних политичких подела које воде отуђивању, а не зближавању људи – истакао је доктор Владан Чокић.

Нешто слично је у свом поздравном говору рекла и Јоана Тебо, младожењина мајка, професорка Универзитета у Варшави. Она је цитирала италијанског писца Клаудија Магриса, рекавши да је „идентитет бесконачна потрага, а опсесивна одбрана својих корена може бити регресивно ропство”, и пожелела младенцима да смело корачају стазама свог заједничког бића на обалама и Дунава и Сене, сећајући се обала Вислe.

Након што су и кумови наздравили гостима, младожењин отац Ерик Тебо је, уз подршку свог дела родбине, хорски, на француском отпевао песму коју је саставио и посветио младом брачном пару. Сваки сто на свадби носио је назив неке европске или америчке престонице одакле су гости дошли, а на улазу је била географска мапа на којој су чиодама обележавали свој град. О необичности догађаја сведоче и коментари овдашњих гостију који су преносили пријатне утиске „као да су били на некој свадби у иностранству” и да је све било „на високом нивоу, а гости весели у игри”. Како то неки од њих лепо срочише: „Наше свадбе су обично, што би рекао Балашевић, ’парада пијанства и кича’, а ово је све било потпуно другачије организовано, пружајући најлепше од француске префињености и српске љубазности и топлине.” Странци су углавном захваљивали на изванредном проводу, организацији и гостопримству. Како и не би кад су им домаћини, уз славље, обезбедили и превоз у Србији, ноћење у Каштелу „Ечка”, војвођанском дворцу налик на оне из бајке, у ком је венчање и приређено. И то на отвореном, у уређеном парку под белом тендом, јер је домаћин, доктор медицинских наука и носилац националног пројекта о ковиду 19, инсистирао на томе ради спречавања ширења заразе. Сутрадан је тридесетак гостију угостио у свом шумадијском селу, крај плантажа крушака и шљива, уз домаћу чорбу, сарму и печење, да светски људи осете нашу традиционалну кухињу.