Добрица Ћосић заслужује споменик

Током врелих августовских дана као право освежење пратио сам фељтон Миливоја Павловића о Добрици Ћосићу, поводом стогодишњице рођења великог писца и народног трибуна. Фељтони листа „Политика” су последњих година веома занимљиви, а осим тога имају и снажну друштвену димензију, допуњујући у примамљивијем виду оно што се обрађује на претходним странама.

Пошто сам родом са Косова и познавао сам Добрицу Ћосића, желим да изнесем неколико читалачких утисака и извесне мале допуне.

Из фељтона, који је део обимније Павловићеве књиге, о Ћосићу се може закључити да је прави, ангажовани интелектуалац, који не говори и не буни се из приватних разлога, већ то чини стављајући интерес истине изнад других интереса. Ћосић се није успротивио одступањима од прокламованих етичких принципа из приватних разлога, зато што је њему било лоше, већ у случајевима кад су другима чињене неправде. Током читавог живота као писац и јавни радник залагао се за јавно добро, за универзалне вредности, за циљеве који превазилазе појединачне и групне интересе; то је, сматрам, једна од најприхватљивијих одлика ангажованог интелектуалца.

Из Ћосићевих изјава из јавног деловања, па и из овога што је објавила „Политика”, види се јасно да он није националиста, већ прави хуманиста грамшијевског типа. Он показује велики смисао за разлике и за права других. Нисам видео ниједну лошу реч о Албанцима, напротив. Као човеку са Космета познато ми је да је – уз многе друге – Ћосић и финансијски помогао Албанце кад су имали проблема с властима у покрајини, поготову с руководиоцима албанског порекла који су прогањали сународнике који су уважавали Србију и српске законе. Познат ми је случај учитеља Алије Зечаја, који је отпуштен из школе у Ђураковцу и остао без хлеба само зато што је био лојалан српским властима од којих је добијао посао и плату. Тај несрећни учитељ имао је троје деце и незапослену жену, није се придружио сепаратистичким демонстрацијама 1981. и зато је остао без посла. На молбу неких Срба са Космета, примио га је Ћосић и пуне четири године слао му материјалну помоћ у висини учитељске плате; чак га је водио и код београдских лекара, својих пријатеља, због неких болести и болести његове жене…

Неправедно је таквог Добрицу Ћосића оптуживати за националистички однос према другим народима, посебно према Албанцима и Бошњацима.

Било би добро да ваши новинари подсете на ову причу и виде шта је сад са породицом Зечај.

Ћосић је помагао и другима у невољи – од Алије Изетбеговића, преко Војислава Шешеља, до Вука Драшковића.

У фељтону се провлаче и неке деонице проткане хумором, од којих је најзанимљивија (иако није смешна) она у Брозовој омашци на митингу у Лесковцу – кад је помешао Топлицу и Јабланицу.

„На ствари треба гледати шире”, рекао је тада – према Ћосићевој изјави професору Павловићу – Броз, што је пример брзог и интелигентног одговора на непредвиђену ситуацију. То сведочи о Брозовој менталној енергији у то доба.

Тако се, гледајући шире и дубље, понашао и сам Добрица Ћосић, коме је, иронијом судбине, било дато да своју политичку каријеру настави баш у пространом Брозовом кабинету на Новом Београду. Али, Ћосић није следио Броза у амбицији да живи у луксузу у вили у Ужичкој улици, нити у вилама широм ондашње Југославије, већ је остао да живи у својој кући, купљеној од хонорара за књиге које су се продавале у великим тиражима.

Недавна телевизијска серија „Корени” и овај „Политикин” фељтон подсетили су нас на снагу књижевног дара Добрице Ћосића, али и на врхове његове моралности у јавном деловању.

Стогодишњица Ћосићевог рођења треба додатно да осветли те вредности, а није прерано ни да му се Србија за толику љубав, дело и оданост одужи јавним спомеником на видном месту.

Др Александар Николић,
универзитетски професор у пензији