Бога се не плашим, не смем

Овај филм је прави биоскоп. За уживање пред великим филмским платном, са којег вас прилично лако опчини то српско време прошло и оживели познати и непознати јунаци прозе Борисава Боре Станковића. Време пре Софке и њених патњи, када су сви још били тешки робови традиције и века у којем су живели као каури под отоманском чизмом.

Добар и снажан глумачки ансамбл, раскошни костими (Марина Вуксановић Меденица) и упечатљива сценографија (Миленко Јеремић), изврсна фотографија искусног сниматељског маестра Ерола Зубчевића, очигледан продуцентски труд Снежане ван Хаувенлинген и још доста тога чине филм „Нечиста крв – грех предака” Милутина Петровића пожељним за гледање. Пожељним и за упознавање делова сопствене историје и класичне српске литературе, али и атмосфере живота и живљења на овом нашем тлу у вековима прошлим.

Пријатно изненађење је приредио и сам редитељ Милутин Петровић. Оваква врста филма до скора није била његова „шољица чаја”. Петровић је (пре)дуго био више склони алтернативном, „андерграунд” филмском стваралаштву. „Нечиста крв – грех предака” његов је лични напредак ка пуном редитељском сазревању. И добро осмишљени доказ да се са жанром историјско-литерарног спектакла може одмаћи и од сличних, биоскопски веома успешних, чак у том и ненадмашних филмских дела „а ла Здравко Шотра”...

И вишеслојно увек ангажовани драмски писац и сценариста Милена Марковић пријатно изненађује чињеницом урањања у оно што се може звати филмским мејнстримом. Она са сигурношћу потписује адаптацију већ одавно постојећег сценарија легендарног Војислава Воје Нановића, базираног не само на Станковићевој „Нечистој крви” већ и на другим његовим делима...

Пред гледаоцима је занимљива и динамична филмска прича о Софкином прадеди хаџи-Трифуну богатом врањанском трговцу којем је цела и ужа и шира породица потпуно подређена и од њега овисна. Ни синови нису на њега, метиљави су и неспособни, а женскиње проблематичне, жељне слободе. Око њега удара зло са сваке стране. Колико год да све односе око себе наизглед држи под контролом и за све нађе решење (и за Турке и Арнауте и жену и снаху и сестру рођену и синове Миту и Јовчу и служинчад и трговачку махалу и све љубавне заврзламе...), хаџи-Трифунов свет се заправо руши...

Хаџи-Трифуна у филму игра одлично дозирани Драган Бјелогрлић. Ова улога као да је писана за њега. Игра човека кога најбоље описује дијалог из филма, вођен између жене Кате (Нела Михаиловић) и Трифуна. Ката га забринуто и осуђујуће пита: „Бога се не плашиш?”, а Трифун јој одговара: „Плашио бих се да сам жена, овако – не смем”...

У великом глумачком ансамблу свако је дао свој пуни допринос. Изврсни су Анђела Јовановић као Ташана, Феђа Штукан као Арнаутин Кољ, Александар Ристоски као Сарош, Теодора Драгићевић као Стојна, Дејан Бућин као владика Мирон... Ту је и незаборавна филмска Зоне глумица Катарина Радивојевић, сада у улози Софкине прабабе, Трифунове сестре Цоне – лепе удовице што младим мушкарцима не казује „не”...

Ограничени простор дневних новина не дозвољава ширу елаборацију појединачних глумачких доприноса и правих освежења, а и да се не открива баш све будућим гледаоцима. Откриће све сами када „Нечисту крв – грех предака” погледају у биоскопском мраку...