„Меркел минус”, семафор коалиција

Немачка за мање од месец дана излази на изборе да би одредила састав новог парламента, а три водеће политичке партије именовале су кандидате од којих ће само један наследити круну Ангеле Меркел.

Први пут од 1949. актуелни шеф владе не тражи реизбор, па се после две и по године нагађања ко би могао да наследи канцеларку појавило троје водећих кандидата који неће имати бонус какав доноси улазак у трку са позиција власти.

Фрау Ангела са повлачи после 16 година и то је засад једина поуздана чињеница. Све остало је у сфери неизвесности. Десна коалиција Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и сестринске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) до скора је била у предности у односу на социјалдемократе (СДП) и Зелене, али последња испитивања јавног мњења дају измењену слику.

Први пут после 15 година СДП има предност једног процентног поена (23) у односу на конзервативце (22) који су пали за близу десет поена у поређењу са последњим изборима, резултат је испитивања агенције Форса рађене за телевизије РТЛ/НТВ. Откако је институт Форса основан 1984, ово је најнижи икад забележени рејтинг ЦДУ/ЦСУ.

Из недеље у недељу ЦДУ/ЦСУ бележи стабилан пад док је раст социјалдемократа, њиховог актуелног коалиционог партнера, такође стабилан. СДП је недавно прескочио и Зелене. Тиме се отварају сасвим нове комбинације за формирање владе, али за поузданије процене је прерано.

Дуго се чинило да кандидат десне коалиције и фаворизовани наследник Меркелове, Армин Лашет, лидер ЦДУ, има све квалификације да предводи најмоћнију државу Европске уније. Био је члан Европског парламента. Предводи богату савезну државу која се граничи са две земље ЕУ. Велики је промотор француско-немачког пријатељства. Рођен је у Ахену, граду уграђеном у европску историју, а можда чак и Карла Великог има за претка.

Иако је већина бирача задовољна садашњом коалицијом, многи са деснице сматрају да је Лашет лош избор. Описују га као „Меркел минус”, бледу копију жене за коју се нада да ће је наследити. Политичар велтер категорије. Критичари подсећају на његове магличасте коментаре о владавини права у Мађарској и Пољској или око односа са Кином. Замерају му на недостатку одлучности онда када је она неопходна. Кажу да није дорастао да предводи Европу у временима многих изазова.

Лашет је у поређењу са средином јула изгубио чак осам-девет процената гласова када се на ТВ чуо његов смех док је обилазио поплављене зоне Северне Рајне-Вестфалије, најбогатије савезне државе којом управља.

Има предлога да се Лашет повуче и да прихвати чињеницу да је сувише много Немаца који га не желе као лидера нације. Бирачи у целини, а конзервативни посебно, све страначке невоље ексклузивно везују за Лашета па би његово повлачење зауставило константну ерозију ЦДУ/ЦСУ.

Колико год би смена била ризична у овако позној фази кампање, алтернатива је спремна: амбициозни баварски премијер, лидер ЦСУ Маркус Зедер, стари Лашетов ривал против ког се борио за лидерство. Лашет је из дуела изашао слабији, Зедер ја снажан као и раније.

Питање је да ли је Лашет, који је суочен са оптужбама за плагијат, спреман да се угледа на Меркелову која је 2000. постала шеф ЦДУ али се није залетела да на изборима за две године буде канцеларски кандидат. Препустила је то лидеру ЦСУ и дочекала 2005. – почетак дуге каријере.

Из врхова конзервативаца идеја о промени Лашета се одбацује, али треба сачекати јер уколико социјалдемократе почну да увећавају предност, онда је све могуће.

Наспрам конзервативца је Олаф Шолц. После три године управљања националним финансијама, он је неподељени избор Социјалдемократске партије. Изборни слогани врте се око лидера који улива поверење али постоји и ризик јер бирачи често зазиру од кампања које се фокусирају на једну снажну личност. Упркос томе, Шолцова лична популарност надилази партијске баријере, делом и због грешака ривала.

По немачком изборном систему, бирачи гласају за партије, а не директно за њихове канцеларске кандидате. Када би то могли, Немци би, по истраживањима јавног сервиса ЗДФ, убедљиво одабрали социјалдемократу Шолца (34 процента), потом Лашета (29 одсто) и тек онда лидерку Зелених Аналену Бербок (20 одсто).

Нема сумње да је Шолц најодговорнији за константно смањивање предности ЦДУ/ЦСУ у финишу кампање и за прелазак у вођство,

Немачка је на раскршћу: континуитет или промена? У наредним годинама суочиће се са новим изазовима, посебно климатским променама које су европска брига број 1. За решења су неопходне нове, визионарске идеје које често долазе од младих умова.

Такво време у први план избацује немачке Зелене, нову наду европског центра и кошмар популистичке деснице. Почиње ера „социо-еколошких трансформација”. Рачунају на то да данас све странке говоре о екологији, али сматрају да су они оригинал а други копије. И док други прихватају њихове агенде, Зелени проширују сопствене па се баве разним проблемима, од религије до економије.

Зелени су од радикалне групе за очување човекове околине из осамдесетих постали водећа политичка сила која мало заостаје за традиционалним титанима националне политике: ЦДУ–ЦСУ и СДП. Подршка Зелених је негде око 18 процената.

У трци са двојицом мушкараца, двојицом 60-годишњака, двојицом адвоката и политичких професионалаца из две велике етаблиране партије, предност је пре неколико месеци била на страни динамичне, увек фокусиране 40-годишње жене са дипломом политичких наука и искуством у Бундестагу али не и у извршној власти.

Зелени центристи жељни власти су, изненађујуће, изгубили на рејтингу, за шта је умногоме крива њихова лидерка. Бербокова, такође суочена са плагијаторском кризом, у биографији на интернету је, сасвим непотребно, дала лажне изјаве о својој академској каријери. Страх од „неискусне жене из Потсдама” оборио је рејтинг у време када им је ерупција климатских промена – од разорних пожара и поплава – ишла наруку.

Ипак, објашњавајући да еколошка политика није елитизам већ заједничка брига постали су трећа најпопуларнија странка у земљи и наговештавају нову страну немачке историје у доба када је пандемија све измешала и неке раније извесности претворила у неизвесности.

Отварају се различите коалиционе опције. Омиљени сценарио о коалицији конзервативаца и Зелених сада изгледа мање вероватан од продужења садашње коалиције. Политичка борба могла би да се заврши неочекивано: да Немачка први пут после 1957. добије трочлану Семафор коалицију: црвених социјалдемократа, жутих Слободних демократа и Зелених.

Борба је неизвесна јер је бирачко тело неопредељено више него до сада, а актуелни догађаји – попут недавних катастрофалних поплава и криза пандемије – одређују расположење бирача.