Заборављеном језеру враћен живот

Роде, чапље, патке... рибе могле су се последње деценије само спомињати код Ракине баре, једног од шест преосталих крашких језера у Шумадији. Овој некада зеленој оази у Сремчици, двадесетак километара удаљеној од центра града, живот је последњих година замро. Вода је нестала, а са њом и животињски свет. Захваљујући неколицини ентузијаста који су у претходне две-три године заврнули рукаве, једино природно језеро од 12, колико их има у граду, поново постоји. Вода се вратила, а са њом птице и рибе.

– Дубина воде на средини језера је већ око метар и по, тако да је језеро поново порибљено. Има углавном беле рибе и, што је најважније, примећена је млађ. Осим риба, вратиле су се и птице којих је некада у овом делу Сремчице било много. Колико ће њих остати, а колико доћи у наредном периоду када крену миграције, не знам, али је важно да су дошле. Вода је већ поприлично дубока, па се по језеру можемо возити и чамцем, а било је другара који су се летос већ и купали – каже Милан Томашевић, из Удружења „Еко-патрола Сремчица”.

Полагано одумирање Ракине баре почело је пре двадесетак година. Прво је језеро претворено у колектор – место за пражњење оближњих сенкрупа и одлагање отпада. Полако је почео да изумире свет у њему и око њега, пресушили су извори из којих се напајало па је његов опстанак био под знаком питања. Упркос појединачним покушајима да се оживи, језеро је исушило, а ово је једна од најмасовнијих акција да му се врати живот.

Заљубљеници у овај део Сремчице окупили су се прво на бази комшијских и другарских односа, а касније из љубави према природи, и урадили готово немогуће. Очистили су поток који се некада уливао у Ракину бару, затим га усмерили у њу, покосили и очистили обалу, посаветовали се са стручњацима, средили прилазе… и од сасушеног дна поново „произвели” језеро.

– Сада планирамо да уредимо простор око језера. Набавили смо десет клупа, али и бехатон плоче. Имамо у плану да оформимо мала одморишта на обали. Набавили смо и косилицу да редовно одржавамо траву. Све ово урадили смо захваљујући донаторима и мештанима који су нам уплатили средства. Око језера је сада укључено четрдесетак људи, а када крене кошење обично нас буде по десетак – каже Томашевић.

Шеталиште око језера дугачко је 510 метара и за његово уређење насуто је око 5.000 кубних метара земље.

Један од наредних корака који би много допринео очувању језера за будуће генерације јесте да оно добије степен заштите код Завода за заштиту природе.

– У септембру имамо намеру да код језера организујемо и манифестацију на којој би своје производе представили мали привредници из Сремчице, а био би организован и концерт – каже Томашевић.

Ко окуси рибу са баре – не одлази из села

Према предању, језеро је добило име по Раки, мештанину који је из баре одвозио воду и песак, али се несрећним случајем удавио у језеру.

Бару спомиње је и Јован Цвијић, који у својим записима каже да је била дубока седам-осам метара, са изворима на јужној страни и димензијама 124:112 метара.

Пре седамдесет година вода у језеру је била толико чиста да се могао видети сваки камичак на дну, а мештани су овде напајали стоку, прали коње, ловили шаране од којих су неки били тешки и пет килограма. У бари су се мештани купали, са ње одвозили воду за заливање и парне вршалице, а зими секли лед за леденице, док су се деца клизала сличугама.

Кружила је прича, како је писао проф. Сава Стекић, да дошљаци који дођу у Сремчицу и окусе рибу из баре не могу више да напусте село.

Да се зна...

• Једно од преосталих шест крашких језера у Шумадији (некада их је било 15)
• Дужина око 170 метара
• Ширина око 110 метара
• Извор из кога се напаја налази се на око 170 метара од обале, а његов капацитет варира од 20 до 70 литара у минути
• Дубина воде у прошлом веку била је од метар до два
• Надморска висина 180 метара
• Некада се код језера гнездило 17 врста птица