Кад се деца играју, а родитељи побију

Масовна туча родитеља на дечјем фудбалском турниру у Петроварадину, због чега је овај турнир прекинут и отказан, није први, већ последњи инцидент у низу конфликата који настају међу родитељима младих спортиста. Велика туча догодила се и у мају 2019. године, на фудбалској утакмици „петлића” из фудбалских клубова Слобода и Борац у Чачку, када је један родитељ утрчао на терен и ударио судију у главу. Тај потез изазвао је метеж на трибинама, а потом је на терен улетело још двадесетак родитеља и почела је општа туча. У јануару исте година на трибинама базена на Бањици дошло је до сукоба родитеља младих ватерполиста из клубова Партизан и Београд, а исти инцидент догодио се и 2012. године на утакмици пионира Бежаније и ОФК Београд, када су родитељи, незадовољни судијским одлукама, почели међусобно да се препиру и туку.

Педагог Снежана Голић оцењује да су ови инциденти још један доказ у низу да су одрасли украли деци игру, хоби и детињство и да је рекреативни спорт изгубио сав смисао.

„Где год се окренем видим исто – тренере и родитеље који децу користе као продужену шансу да се остваре у спорту, школи, уметности и да се друже. Они на себе преузимају дечје успехе, стиде се њихових неуспеха и неспретних грешака, на којима би деца требало здраво и безбрижно да одрастају. Утакмица без надзора родитеља готово да више не постоји. Кад год помислим какав притисак на дете ствара присуство родбине до трећег колена, која је присутна готово на сваком мечу, заиста ми буде жао малишана. Они нису ни окушали игру ради игре и не знају шта је то. А када се одрасли вређају, свађају и туку – што данас није реткост, већ правило – хоби постаје идеално место за развој анксиозности и губитак самопоуздања. Конфликтној атмосфери доприноси и чињеница да велики број спортских клубова тежи масовности, то јест некритично уписују децу која су мање или више талентована за неки спорт, а онда промене оријентацију и почињу да се боре за резултат. То за последицу има да 90 одсто мање талентоване деце седи на клупи за време утакмице, а меч игра десет одсто талентованих који могу да изборе бољи пласман тима. Родитељи су збуњени, незадовољни и с правом траже да и њихова деца играју утакмицу. У ситуацији у којој је много фрустрираних лако може да дође до сукоба с тренером”, објашњава наша саговорница, која је предавач на програму „Учитељ у спорту”, у Покрајинском секретаријату за спорт и омладину у Новом Саду, у оквиру ког тренерима даје часове из педагогије.

Она сматра да би утакмице с публиком требало да се дешавају максимум пет-шест пута годишње, а званична такмичења до 12. године живота требало би забранити законом, што су неке земље већ урадиле. Остале активности током године треба да буду само дечје.

„Када разговарате с родитељима, често чујете реченице типа: наш тренер; ми смо победили, или ми се дружимо, правимо роштиљ. Чија је то прича и зашто су родитељи стално присутни на утакмицама? Требало би да имају своје хобије и праве роштиљ за своју душу, док су деца на другом крају града са својим вршњацима и психички стабилним и едукованим тренерима”, закључује наша саговорница.

Александар Тимотијевић, оснивач и тренер Кошаркашког клуба Блокови са Новог Београда, сматра да би требало увести правило да на тренинзима малолетне деце не смеју да буду присутни родитељи.

„Сала је светиња – у рад тренера и игру спортиста нико не сме да се меша. Ако се играју утакмице, редар мора да реагује на прву увреду или добацивање са трибина и удаљи сваког родитеља који је вербално агресиван, јер тучи увек претходи свађа. И ја сам једном био принуђен да избацим једног родитеља из сале јер је вређао и омаловажавао сопствено дете. Нисам могао да дозволим да један родитељ понижава свог сина, а двадесет његових другара то гледа. Иако сматрам да би удаљавање родитеља са трибина делимично смањило тензију међу децом, тужна је истина да велики број малишана тренира под притиском очекивања родитеља, који од њих очекују максимални резултат – често ми је потребно доста времена да их убедим да је спорт само игра, у којој се понекад губи, а понекад побеђује”, истиче наш саговорник и додаје да животну лекцију о губицима и добицима деца треба да науче у свом дому – понекад и на једноставном примеру игре „Човече, не љути се”.

Природно је, сматра Тимотијевић, да сваки родитељ жели да му дете буде успешно у спорту и у животу, и да буде боље од њега, али није нормално да се на фудбалској утакмици чују покличи „У месо”, којим родитељи траже од детета да противника из све снаге удари копачком и повреди га, како би га онемогућио да настави меч. Нажалост, закључује наш саговорник, циљ многих родитеља младих спортиста јесте да „уновче” своје дете, а неки не бирају средства да би дошли до тог циља – укључујући и обрачун с тренерима.