Kad se deca igraju, a roditelji pobiju

Masovna tuča roditelja na dečjem fudbalskom turniru u Petrovaradinu, zbog čega je ovaj turnir prekinut i otkazan, nije prvi, već poslednji incident u nizu konflikata koji nastaju među roditeljima mladih sportista. Velika tuča dogodila se i u maju 2019. godine, na fudbalskoj utakmici „petlića” iz fudbalskih klubova Sloboda i Borac u Čačku, kada je jedan roditelj utrčao na teren i udario sudiju u glavu. Taj potez izazvao je metež na tribinama, a potom je na teren uletelo još dvadesetak roditelja i počela je opšta tuča. U januaru iste godina na tribinama bazena na Banjici došlo je do sukoba roditelja mladih vaterpolista iz klubova Partizan i Beograd, a isti incident dogodio se i 2012. godine na utakmici pionira Bežanije i OFK Beograd, kada su roditelji, nezadovoljni sudijskim odlukama, počeli međusobno da se prepiru i tuku.

Pedagog Snežana Golić ocenjuje da su ovi incidenti još jedan dokaz u nizu da su odrasli ukrali deci igru, hobi i detinjstvo i da je rekreativni sport izgubio sav smisao.

„Gde god se okrenem vidim isto – trenere i roditelje koji decu koriste kao produženu šansu da se ostvare u sportu, školi, umetnosti i da se druže. Oni na sebe preuzimaju dečje uspehe, stide se njihovih neuspeha i nespretnih grešaka, na kojima bi deca trebalo zdravo i bezbrižno da odrastaju. Utakmica bez nadzora roditelja gotovo da više ne postoji. Kad god pomislim kakav pritisak na dete stvara prisustvo rodbine do trećeg kolena, koja je prisutna gotovo na svakom meču, zaista mi bude žao mališana. Oni nisu ni okušali igru radi igre i ne znaju šta je to. A kada se odrasli vređaju, svađaju i tuku – što danas nije retkost, već pravilo – hobi postaje idealno mesto za razvoj anksioznosti i gubitak samopouzdanja. Konfliktnoj atmosferi doprinosi i činjenica da veliki broj sportskih klubova teži masovnosti, to jest nekritično upisuju decu koja su manje ili više talentovana za neki sport, a onda promene orijentaciju i počinju da se bore za rezultat. To za posledicu ima da 90 odsto manje talentovane dece sedi na klupi za vreme utakmice, a meč igra deset odsto talentovanih koji mogu da izbore bolji plasman tima. Roditelji su zbunjeni, nezadovoljni i s pravom traže da i njihova deca igraju utakmicu. U situaciji u kojoj je mnogo frustriranih lako može da dođe do sukoba s trenerom”, objašnjava naša sagovornica, koja je predavač na programu „Učitelj u sportu”, u Pokrajinskom sekretarijatu za sport i omladinu u Novom Sadu, u okviru kog trenerima daje časove iz pedagogije.

Ona smatra da bi utakmice s publikom trebalo da se dešavaju maksimum pet-šest puta godišnje, a zvanična takmičenja do 12. godine života trebalo bi zabraniti zakonom, što su neke zemlje već uradile. Ostale aktivnosti tokom godine treba da budu samo dečje.

„Kada razgovarate s roditeljima, često čujete rečenice tipa: naš trener; mi smo pobedili, ili mi se družimo, pravimo roštilj. Čija je to priča i zašto su roditelji stalno prisutni na utakmicama? Trebalo bi da imaju svoje hobije i prave roštilj za svoju dušu, dok su deca na drugom kraju grada sa svojim vršnjacima i psihički stabilnim i edukovanim trenerima”, zaključuje naša sagovornica.

Aleksandar Timotijević, osnivač i trener Košarkaškog kluba Blokovi sa Novog Beograda, smatra da bi trebalo uvesti pravilo da na treninzima maloletne dece ne smeju da budu prisutni roditelji.

„Sala je svetinja – u rad trenera i igru sportista niko ne sme da se meša. Ako se igraju utakmice, redar mora da reaguje na prvu uvredu ili dobacivanje sa tribina i udalji svakog roditelja koji je verbalno agresivan, jer tuči uvek prethodi svađa. I ja sam jednom bio prinuđen da izbacim jednog roditelja iz sale jer je vređao i omalovažavao sopstveno dete. Nisam mogao da dozvolim da jedan roditelj ponižava svog sina, a dvadeset njegovih drugara to gleda. Iako smatram da bi udaljavanje roditelja sa tribina delimično smanjilo tenziju među decom, tužna je istina da veliki broj mališana trenira pod pritiskom očekivanja roditelja, koji od njih očekuju maksimalni rezultat – često mi je potrebno dosta vremena da ih ubedim da je sport samo igra, u kojoj se ponekad gubi, a ponekad pobeđuje”, ističe naš sagovornik i dodaje da životnu lekciju o gubicima i dobicima deca treba da nauče u svom domu – ponekad i na jednostavnom primeru igre „Čoveče, ne ljuti se”.

Prirodno je, smatra Timotijević, da svaki roditelj želi da mu dete bude uspešno u sportu i u životu, i da bude bolje od njega, ali nije normalno da se na fudbalskoj utakmici čuju pokliči „U meso”, kojim roditelji traže od deteta da protivnika iz sve snage udari kopačkom i povredi ga, kako bi ga onemogućio da nastavi meč. Nažalost, zaključuje naš sagovornik, cilj mnogih roditelja mladih sportista jeste da „unovče” svoje dete, a neki ne biraju sredstva da bi došli do tog cilja – uključujući i obračun s trenerima.