У октагону српског филма

Прво на шта помислим – је разум… А одмах затим, на снажну и безрезервну осуду догађаја који је жалосно обележио овогодишњи Фестивал глумачких остварења у Нишу. Блиски ултима фајт сусрет двојице првака српске кинематографије згадио је и нанео огромну штету култури Србије, целој држави – а највећу фестивалу који траје 56 година. Блато у које смо гурнути силеџијством без преседана толико је дубоко, да осећам стид што се бавим овим послом. Протагонисти срама и срамоте су последњих деценија водећи људи, редитељи и продуценти српског филма – са којима сам у плусквамперфекту сарађивао, радио и пријатељевао, искрено их подржавао и помагао. Без обзира на то што са њима више не сарађујем, немам проблем да кажем да је реч о колегама које су својим радом и делима завределе престижни друштвени статус и највећу подршку публике – о уметницима и синеастима који слове за перјанице српске културе, филма и телевизије. Који би морали бити и најбољи узори, свуда, на сваком месту и у свако доба – па чак и у четири ујутру, када поштени и нормални свет спава…

Гнусна и понижавајућа брука за целу браншу којој припадам, догодила се у цик зоре у холу хотела „Амбасадор” који је овом приликом заменио октагон – у којем се до последње капи крви лемају мишићаве гориле. Мада и тамо владају нека правила, и тамо постоји етика и чојство. Када један падне, онај други престаје да га удара, или макар успори. Што се у овом случају није догодило. Виновник напада који је бахато и разбојнички узео ствар у своје руке и песничио човека који лежи –наставио је да удара још жешће…

И напокон, после свега, кад је ономад славодобитно изашао из притвора, као да није у питању стварност, већ филм у којем он, недодирљив и насмејан поздравља своје фанове и захваљује тужилаштву на добро обављеном послу – фалило је само да извади по 100 евра и сваком полицајцу гурне у џеп? Толико су каже били добри према њему? Деловао је задовољно јер је одржао реч и оверио своју част? Неки медији су пренели да се пре пет година зарекао да ће првом приликом кад га буде срео, да премлати колегу са којим је пре него што је пукла тиква, и пре доласка Јелене Триван на чело Управног одбора комуницирао и размењивао поверљиве мејлове: Које филмове треба да финансира Филмски центар а које не, колики би могао бити профит, а колики тал и ушур?

Да будем искрен, виновнику скандала не помињем име – јер помало бремзам. Није ми свеједно… Шта ако се вечитом младићу српског филма, идолу и миљенику друштвених мрежа, а како се зуцка и будућем председничком кандидату српске опозиције – не допадне ово што пишем? Шта да радим? Да берем кожу на шиљак? Осумњичени за насилништво које су на телевизијама са националном фреквенцијама видели милиони људи, како га је у службеном поступку тетошило и мазило тужилаштво ,– може слободно, како то правници формулишу, да понови дело кад му се ћефне и без последица? И да и мене негде заскочи и изпанпулеца…? И да и мени као не утренираном и несрећном аутору „Убица мог оца” и „Даре из Јасеновца” покаже и докаже – ко је први, најбољи, најталентованији, и најлепши…

После излива агресије на Фестивалу глумачких остварења – шта је следеће? Бачена бомба у двориште? Хеклер сачекуша? Експлозивна направа испод аутомобила? Ко ће коме, и ко ће на кога? Коме ћемо ми који се бавимо јавним послом и уметношћу бити узори? Којој деци? Којим младим нараштајима? Поготову данас када су укупно обједињени буџети за кинематографију и филмску индустрију највећи у савременој културној историји Србије. Када многи истичу да се налазимо у златном добу српске кинематографије. Када има места за све и свакога, када не снима само ко неће? За шта је, хтели то да признамо или не – највише заслужна држава која је створила такав амбијент и издвојила и издваја никада веће средства за кинематографију. Да се човек здравог разума запита – чему онда свађе, размирице, подметања, а сада смо се уверили, и патолошка мржња као иницијална каписла сукоба у којима лако може пасти и крв? Зар није логично да сви, а поготову водећи људи у кинематографији покажу мало више нормалности, разумевања, одговорности, самопоштовања, колегијалности и толеранције… Па, не тргујемо ми дрогом – него правимо филмове и ТВ серије? Чему, откуд и одакле толика острашћеност, мржња и зло – које је за сваку осуду…

И на крају – још пар запажања. Савет фестивала који одувек са гостопримством о којем се годинама прича прима и дочекује госте, зване и незване, па чак и намернике – уместо да снажно осуди насилништво, издао је немушто саопштење о немилом догађају, рекавши „да се збио у хотелу а не у фестивалским просторијама, и да претучени редитељ није био гост фестивала”? Што је крајње неумесно, неприкладно и понижавајуће. Чак и да је потпуно непозван бануо на фестивал – реч је о редитељу који је само у последњим годинама режирао и продуцирао два највећа филмска пројекта у српској кинематографији? Без обзира какви су и колики домети тих пројеката – заслужио је да му се под ноге баци црвени тепих. Несналажење и немерљиву штету нанету фестивалу донекле је својим мудрим одлукама ублажио стручни жири којим је председавала истакнута глумица Љиљана Драгутиновић. Виновнику скандала који је нажалост обележио овогодишњи фестивал – није доделио награду. Без обзира што је у филму у којем је играо, како кажу, направио улогу своје глумачке каријере. Макар се проносе такви гласови и без обзира што филм нисам гледао – немам ниједан разлог да сумњам да ли то тачно? Својим непромишљеним чињењем направио је велику штету фестивалу, филмској бранши, кинематографији и култури Србије – и несагледиву самом себи. Порука је јасна – после свега, превише би било да га фестивал  још и награди?

Глумац, сценариста и редитељ