Лечећи се од короне открила рак плућа

Пре шест месеци добила сам благи облик ковида 19. Након позитивног теста, уследио је рутински рендген плућа због којег сам задржана у болници. Боравак у болници и гомила испитивања резултирали су овако: корона пролази, али случајно ми је на десном плућном крилу откривен малигни тумор од седам центиметара. Доктори су рекли да је то срећа у несрећи и да ми је корона спасла живот. Уследила је операција. Затим хемотерапија, превентивно, три серије. Последњи контролни скенер је показао да је све у реду и оно што сада следи јесу редовне контроле.

Сада, након свега што ми се догодило, имам потребу да кажем да сам спознала свој истински страх, напад панике, свест, подсвест и жељу за животом.

Нисам знала да сам болесна. За то сам сазнала случајно. Мислила сам да живим живот пуним плућима, да се лоше ствари дешавају увек неком незнанцу.

У данима неизвесности, нашла сам смисао у реченици једне докторке: „Страх је највећи непријатељ имунитета”. Имам потребу да подсетим да болест мења људе. И да је у реду бити уплашен, јер промена је болна. Све одједном постане једноставно, а жеља за добрим здрављем и животом круцијална.

Кажу ми: „Одлично си ти то издржала, јака си”. Нисам, само сада много свесније пружам подршку и љубав свима који су били и јесу жртве ове болести. И то имам потребу да споменем.

А највише од свега имам потребу да кажем да једини разлог због којег све ово говорим јесте да желим свим својим бићем да освестим и подстакнем макар једну особу да редовно контролише своје здравље. Јер ја нисам. Без икаквих претходних симптома и ниједног тренутка не помишљајући да ми је здравље нарушено, као што рекох, имала сам срећу у несрећи.

„Ви сте срећа у несрећи”, тако су ми говорили. Чудан је то осећај. Када вас гледају очима блаженог чуда. Видела сам искру и љубав у свим тим докторима и сестрама који су ми то рекли. Нисам имала огледало, али сам имала њих. Зато данас чувам ту срећу.

Читам неку књигу ових дана. Пише да је болест пут до оздрављења. Болест је симптом да се освестимо. Мени се свест после свега скроз променила. И ништа више није компликовано. Све је врло једноставно. Само себи ујутро кажем „здрава си” и довољно ми је то за срећу целог света.

У овој причи смо сви битни. Ваше здравље, исто колико и моје. Ја сам само особа која је лежала у болничком кревету размишљајући како једини начин да себи помогнем јесте да желим да живим. Због болести нисам могла да будем с децом и вољенима, због болести сам била окружена болеснима и због болести нисам могла да добијем ниједан загрљај, а тако ми је био потребан. Због болести сам имала само једну жељу – да будем здрава. Јер тек тада схватите да кад си здрав можеш све. Зато сте битни. Ви, исто колико и ја.

Сви ми знамо неког ко је од нечега оболео. Зашто мислимо да смо ми толико посебни па да нас неће? Али, ту постоји свест која говори: „Па то је тумор, неће баш то на мене”. Како сте сигурни у то? Живимо у свету данашњице, где човек никад није био рањивији кад је реч о здрављу. Окружени смо тренутно светском пандемијом која је дошла до тог нивоа да је буквално сваког човека угрозила. Како здравствено, тако и ментално. Ухваћени смо укоштац с разним схватањима и уверењима. Не треба о њима ни расправљати. Али треба назначити да постоји нешто више изнад свачијег уверења. Свесност о благостању у каквом смо рођени. А рођени смо здрави. Док смо мали други брину о нама. Питам се где настаје проблем кад одрастемо.

Желим да поделим једну страницу из личног дневника:

„Јутрос је моја опала коса на његовој постељини. И његове тек отворене очи с погледом који говори: ’Мама, шта је то?’ Мислим у себи – немој, молим те, да ме питаш ништа. Уместо свега, пољубац три пута и рекох: ’Мамино’... Тај његов поглед био ми је тежи од моје опале косе. Знам да зна. Али, ипак, не желим да мисли о томе.”

Шта сам желела да кажем?

Ја сам овог пута добила прилику да наставим да живим свој живот – нормално. И схватила сам то озбиљно. Јер...

Погледајте мало боље испред себе. У даљину. Све одједном изгледа ситно. Смејте се мало више. Годи души, прија уму. Нервирајте се мало мање. Тело памти и није вредно. Немојте да вам зафали део (плућа) као мени да бисте то схватили. И не заборавите да слушате и волите. Прво себе. Јер живот је леп. Прелеп кад си здрав.