Lečeći se od korone otkrila rak pluća

Pre šest meseci dobila sam blagi oblik kovida 19. Nakon pozitivnog testa, usledio je rutinski rendgen pluća zbog kojeg sam zadržana u bolnici. Boravak u bolnici i gomila ispitivanja rezultirali su ovako: korona prolazi, ali slučajno mi je na desnom plućnom krilu otkriven maligni tumor od sedam centimetara. Doktori su rekli da je to sreća u nesreći i da mi je korona spasla život. Usledila je operacija. Zatim hemoterapija, preventivno, tri serije. Poslednji kontrolni skener je pokazao da je sve u redu i ono što sada sledi jesu redovne kontrole.

Sada, nakon svega što mi se dogodilo, imam potrebu da kažem da sam spoznala svoj istinski strah, napad panike, svest, podsvest i želju za životom.

Nisam znala da sam bolesna. Za to sam saznala slučajno. Mislila sam da živim život punim plućima, da se loše stvari dešavaju uvek nekom neznancu.

U danima neizvesnosti, našla sam smisao u rečenici jedne doktorke: „Strah je najveći neprijatelj imuniteta”. Imam potrebu da podsetim da bolest menja ljude. I da je u redu biti uplašen, jer promena je bolna. Sve odjednom postane jednostavno, a želja za dobrim zdravljem i životom krucijalna.

Kažu mi: „Odlično si ti to izdržala, jaka si”. Nisam, samo sada mnogo svesnije pružam podršku i ljubav svima koji su bili i jesu žrtve ove bolesti. I to imam potrebu da spomenem.

A najviše od svega imam potrebu da kažem da jedini razlog zbog kojeg sve ovo govorim jeste da želim svim svojim bićem da osvestim i podstaknem makar jednu osobu da redovno kontroliše svoje zdravlje. Jer ja nisam. Bez ikakvih prethodnih simptoma i nijednog trenutka ne pomišljajući da mi je zdravlje narušeno, kao što rekoh, imala sam sreću u nesreći.

„Vi ste sreća u nesreći”, tako su mi govorili. Čudan je to osećaj. Kada vas gledaju očima blaženog čuda. Videla sam iskru i ljubav u svim tim doktorima i sestrama koji su mi to rekli. Nisam imala ogledalo, ali sam imala njih. Zato danas čuvam tu sreću.

Čitam neku knjigu ovih dana. Piše da je bolest put do ozdravljenja. Bolest je simptom da se osvestimo. Meni se svest posle svega skroz promenila. I ništa više nije komplikovano. Sve je vrlo jednostavno. Samo sebi ujutro kažem „zdrava si” i dovoljno mi je to za sreću celog sveta.

U ovoj priči smo svi bitni. Vaše zdravlje, isto koliko i moje. Ja sam samo osoba koja je ležala u bolničkom krevetu razmišljajući kako jedini način da sebi pomognem jeste da želim da živim. Zbog bolesti nisam mogla da budem s decom i voljenima, zbog bolesti sam bila okružena bolesnima i zbog bolesti nisam mogla da dobijem nijedan zagrljaj, a tako mi je bio potreban. Zbog bolesti sam imala samo jednu želju – da budem zdrava. Jer tek tada shvatite da kad si zdrav možeš sve. Zato ste bitni. Vi, isto koliko i ja.

Svi mi znamo nekog ko je od nečega oboleo. Zašto mislimo da smo mi toliko posebni pa da nas neće? Ali, tu postoji svest koja govori: „Pa to je tumor, neće baš to na mene”. Kako ste sigurni u to? Živimo u svetu današnjice, gde čovek nikad nije bio ranjiviji kad je reč o zdravlju. Okruženi smo trenutno svetskom pandemijom koja je došla do tog nivoa da je bukvalno svakog čoveka ugrozila. Kako zdravstveno, tako i mentalno. Uhvaćeni smo ukoštac s raznim shvatanjima i uverenjima. Ne treba o njima ni raspravljati. Ali treba naznačiti da postoji nešto više iznad svačijeg uverenja. Svesnost o blagostanju u kakvom smo rođeni. A rođeni smo zdravi. Dok smo mali drugi brinu o nama. Pitam se gde nastaje problem kad odrastemo.

Želim da podelim jednu stranicu iz ličnog dnevnika:

„Jutros je moja opala kosa na njegovoj posteljini. I njegove tek otvorene oči s pogledom koji govori: ’Mama, šta je to?’ Mislim u sebi – nemoj, molim te, da me pitaš ništa. Umesto svega, poljubac tri puta i rekoh: ’Mamino’... Taj njegov pogled bio mi je teži od moje opale kose. Znam da zna. Ali, ipak, ne želim da misli o tome.”

Šta sam želela da kažem?

Ja sam ovog puta dobila priliku da nastavim da živim svoj život – normalno. I shvatila sam to ozbiljno. Jer...

Pogledajte malo bolje ispred sebe. U daljinu. Sve odjednom izgleda sitno. Smejte se malo više. Godi duši, prija umu. Nervirajte se malo manje. Telo pamti i nije vredno. Nemojte da vam zafali deo (pluća) kao meni da biste to shvatili. I ne zaboravite da slušate i volite. Prvo sebe. Jer život je lep. Prelep kad si zdrav.