Кући празних џепова

Мрак је, већ је једанаести сат путовања. Наша дисциплина полако попушта под умором. Отварају се прозори и пуши се на све стране. Отичем у лицу. У једном тренутку срндаћ нам прелази пут. Вуци и медведи се нису појавили, можда неки други пут. На уласку у Гацко је језеро, а над њим облаци. Чини нам се да можемо да их дотакнемо. Улазимо у пуст градић. Хотел „Метохију” лако налазимо. Улазим и будим уснулог рецепционара. Питам га где да се паркирамо због опреме. Излазим и долазим до комбија; „мурија” у колима стаје поред нас и пита да ли смо видели сиви ауди на путу. Док то питају сиви ауди пролази поред њих. Смешно и комично у ситне сате. Улазим у собу и упадам у сан. Сутра ујутру у огледалу видим старог оронулог човека. Препадох се: то сам ја после два дана пута. Сређујем се колико могу да се средим и одлазим да се видим са пријатељем који прави мелеме разних врста за тегобе многих људи које је фармацеутска индустрија убедила да им нема лека, обавезујући их на доживотну покорност њиховим производима. Индустрија не да своје муштерије. Мој пријатељ се већ упознао са бендом, а мене упознаје са људима у месту. Уживам у њиховом говору и начину размишљања. Што је већи крш више се филозофира. Очували су нешто драгоцено у мислима и сви су веома високи. Обасути смо пажњом а људи су веома присни. Концерт пролази ОК, публика је и овде млада и добра. Дошли су из свих крајева Херцеговине. Сутрадан се опраштамо од свих. По дану се дивимо лепоти крајолика. Тонац нон-стоп снима камером околиш. Пролазимо Тјентиште и чувени споменик погинулима у бици на Сутјесци. Свуда историја око нас.

Стижем кући сломљен и промукао.

Последњи део путовања одвија се на релацији Суботица–Љубушки. Свирамо на Палићком језеру. Пуно је комараца и далеко смо од публике, одвојени каналом пуним смрдљиве водурине, у који неки људи скачу за време свирке. Свака им част. Мене ни један комарац није ујео. Пријем је одличан, и поред свега. Одмах одлазимо у собе и на брзину се спремамо за велику неизвесност. Наиме, тамо где ми идемо нико не иде, бар не од наше врсте. Незгодна историја и географија нас очекују. Овај пут на другом месту прелазимо границу. Путујемо преко Романије. Наша музичка дивизија. Увек се сетим натписа на уласку у Власеницу: „Тешко Богу с нама оваквима какви јесмо”. Тај мото требало би да пише на нашим путним исправама и новчаницама. Шта ћеш суштинскије. Спавамо колико можемо, возач даје све од себе, млад добар организам. Будимо се. Поред нас је огромно Јабланичко језеро. После пријатне ноћи температура долази на своје, тече Неретва, у још једној смо офанзиви. Мост ћемо видети касније у повратку. Пролазимо кроз Житомислић. Шта да мислим? Домаћини контактирају са нама и чекају на раскрсници за Чапљину. Све око нас је камење, макија и пржи сунце. Вруће гостовање. Срећемо се и одлазимо пут Љубушког, у хотел „Хум”. Келнер у хотелу се зове Тони Костић. Да ми је неко причао, не бих му веровао. Сви смо измешани у овој балканској лудари. Сви су јако пријатни и распитују се како смо путовали. Гледају нас планине.

Концерт је у Читлуку. За људе попут нас, почиње јако касно. Публика нас је жељна и спремна за нашу музику. У првом реду све су девојке. Дуго то нисам видео. Дајемо све од себе. На крају једва стојимо на ногама. Умор и недостатак кисеоника узели су данак. Желим им све најбоље и одлазим да умрем. Сутрадан се будим први, доручкујем и чекам човека, који је игром случаја из Пећи, да испуни свој договор. Њега нема и неће га бити. Ко ће кога да испали, него свој свога. Непоштење се храни увек туђим поверењем. Други тип је дао реч да ће испунити све што су обећали. Дао је реч. Држим га за реч.

Одлазимо из места. Сви смо мирни, јединствени и заједно пролазимо сву муку. Црна звер граби ка кући. Ошамућени од утисака и пребијени од умора излазимо из времеплова. Неко нас негде чека, негде на крају пута.