Kući praznih džepova

Mrak je, već je jedanaesti sat putovanja. Naša disciplina polako popušta pod umorom. Otvaraju se prozori i puši se na sve strane. Otičem u licu. U jednom trenutku srndać nam prelazi put. Vuci i medvedi se nisu pojavili, možda neki drugi put. Na ulasku u Gacko je jezero, a nad njim oblaci. Čini nam se da možemo da ih dotaknemo. Ulazimo u pust gradić. Hotel „Metohiju” lako nalazimo. Ulazim i budim usnulog recepcionara. Pitam ga gde da se parkiramo zbog opreme. Izlazim i dolazim do kombija; „murija” u kolima staje pored nas i pita da li smo videli sivi audi na putu. Dok to pitaju sivi audi prolazi pored njih. Smešno i komično u sitne sate. Ulazim u sobu i upadam u san. Sutra ujutru u ogledalu vidim starog oronulog čoveka. Prepadoh se: to sam ja posle dva dana puta. Sređujem se koliko mogu da se sredim i odlazim da se vidim sa prijateljem koji pravi meleme raznih vrsta za tegobe mnogih ljudi koje je farmaceutska industrija ubedila da im nema leka, obavezujući ih na doživotnu pokornost njihovim proizvodima. Industrija ne da svoje mušterije. Moj prijatelj se već upoznao sa bendom, a mene upoznaje sa ljudima u mestu. Uživam u njihovom govoru i načinu razmišljanja. Što je veći krš više se filozofira. Očuvali su nešto dragoceno u mislima i svi su veoma visoki. Obasuti smo pažnjom a ljudi su veoma prisni. Koncert prolazi OK, publika je i ovde mlada i dobra. Došli su iz svih krajeva Hercegovine. Sutradan se opraštamo od svih. Po danu se divimo lepoti krajolika. Tonac non-stop snima kamerom okoliš. Prolazimo Tjentište i čuveni spomenik poginulima u bici na Sutjesci. Svuda istorija oko nas.

Stižem kući slomljen i promukao.

Poslednji deo putovanja odvija se na relaciji Subotica–Ljubuški. Sviramo na Palićkom jezeru. Puno je komaraca i daleko smo od publike, odvojeni kanalom punim smrdljive vodurine, u koji neki ljudi skaču za vreme svirke. Svaka im čast. Mene ni jedan komarac nije ujeo. Prijem je odličan, i pored svega. Odmah odlazimo u sobe i na brzinu se spremamo za veliku neizvesnost. Naime, tamo gde mi idemo niko ne ide, bar ne od naše vrste. Nezgodna istorija i geografija nas očekuju. Ovaj put na drugom mestu prelazimo granicu. Putujemo preko Romanije. Naša muzička divizija. Uvek se setim natpisa na ulasku u Vlasenicu: „Teško Bogu s nama ovakvima kakvi jesmo”. Taj moto trebalo bi da piše na našim putnim ispravama i novčanicama. Šta ćeš suštinskije. Spavamo koliko možemo, vozač daje sve od sebe, mlad dobar organizam. Budimo se. Pored nas je ogromno Jablaničko jezero. Posle prijatne noći temperatura dolazi na svoje, teče Neretva, u još jednoj smo ofanzivi. Most ćemo videti kasnije u povratku. Prolazimo kroz Žitomislić. Šta da mislim? Domaćini kontaktiraju sa nama i čekaju na raskrsnici za Čapljinu. Sve oko nas je kamenje, makija i prži sunce. Vruće gostovanje. Srećemo se i odlazimo put Ljubuškog, u hotel „Hum”. Kelner u hotelu se zove Toni Kostić. Da mi je neko pričao, ne bih mu verovao. Svi smo izmešani u ovoj balkanskoj ludari. Svi su jako prijatni i raspituju se kako smo putovali. Gledaju nas planine.

Koncert je u Čitluku. Za ljude poput nas, počinje jako kasno. Publika nas je željna i spremna za našu muziku. U prvom redu sve su devojke. Dugo to nisam video. Dajemo sve od sebe. Na kraju jedva stojimo na nogama. Umor i nedostatak kiseonika uzeli su danak. Želim im sve najbolje i odlazim da umrem. Sutradan se budim prvi, doručkujem i čekam čoveka, koji je igrom slučaja iz Peći, da ispuni svoj dogovor. Njega nema i neće ga biti. Ko će koga da ispali, nego svoj svoga. Nepoštenje se hrani uvek tuđim poverenjem. Drugi tip je dao reč da će ispuniti sve što su obećali. Dao je reč. Držim ga za reč.

Odlazimo iz mesta. Svi smo mirni, jedinstveni i zajedno prolazimo svu muku. Crna zver grabi ka kući. Ošamućeni od utisaka i prebijeni od umora izlazimo iz vremeplova. Neko nas negde čeka, negde na kraju puta.