​Васпитање на љубави човека и пса

Тешко ћете данас наћи саговорника који ће умети да вам опише лик добро васпитаног младог човека ако искључимо традиционалне вредности које су у некој мери, бар за данашње време, анахроне. Будући да смо дивљачким ратовима завршили 20. и ексцентрично започели 21. век, поштен човек би данас био инертан, добар човек аминаш, самосталан би био екстрем, „сналажљивко” успешан, родољуб закован за земљу, узорни јунак веома често нечовек, а хуманиста ретки привид. Корени васпитне запуштености су све јачи. Овом приликом ћемо се задржати на људско-псећој љубави.

Расте број девојчица и дечака и њихових родитеља који прихватају животиње, најчешће псе, као чланове домаћинства. С њима деле простор, удобност, време, храну, чак и лежај. Појава до јуче, у тој мери и на такав начин, непозната у нашем друштву. Привилегија старе аристократије постала је „насушна” потреба данашње градске сиротиње – и то се зове љубав. Добили смо нова занимања и нове установе: псеће фризере, терзије, педикире, шминкере, догситере, продавнице псеће хране, хотеле и обданишта за псе, псећа гробља са споменицима непрежаљеним љубимцима – о кафилеријама да и не говоримо.

Све је јача „педагошка” мантра: „Ко воли псе, воли (или ће волети) и људе.” Но, стварност нас све чешће демантује, па нисмо начисто да ли таква љубав уистину расте или прераста у супротност. Шетња улицом ће вам пресести, јер ће вас на оградама кућа заскакати разне лајаве псеће ћуди, од дубоко експлозивних појединачних „баритона”, преко бучног једнолично „оркестрираног” умкања, вуфкања, афкања, до пискавих, нападних псећих „алтова” и „сопрана”, без хармоније и ритма. Чак ће вас углађени „господин пас” са шиљатим ушима непрестаним лавежом „позивати” да обратите пажњу на његово усамљено величанство на ограђеном крову. Видећете и јадног вучјака до ограде, везаног на ланцу, који је од јада и муке пролајао и проурлао на сваког пролазника, као и његовог сродника до неке друге капије који, даноноћно везан на ланцу, завија чекајући да се његов „добротвор” смилује и ослободи га. Од два псета лајаве расе у суседству не можете заспати ни мирно се одморити месецима. Лају на сваки шум и покрет које њихова изоштрена чула региструју. Добра бака каже да њен унук, који живи у другом граду, воли да се разоноди баш њима, кад понекад дође. Бака и дека се „жртвују”, али не могу и не умеју да обуздају непрестани лавеж – псећа је то ћуд! „А шта да радимо”, кажу „када унук то воли (када дође једном месечно)”. Суседи могу и да свакодневно луде, па шта.

Зашто је популарност пса последњих 30 година толико порасла, да је ушао и у постељу домаћина? Једни ће рећи отуђење, самоћа. Други – потреба за диктатуром, робовласништво. Трећи потреба за заштитом, страх. Четврти – лековито присуство послушног живота уз мало захтева хране и неге, с елементарном комуникацијом гестом и гласом, друштво скоро без противљења. Нека је све ово у некој мери тачно, питање је зашто то човек не може да нађе код људи, а налази код животиња. Нека се одговором позабаве они који су се предали тој манији да управљају псећим животом из своје, а не из псеће потребе. Коментарисање коришћења вола и коња за вучу или јахање и гајења животиња за исхрану човека далеко би нас одвело. Нека нам, бар што се паса тиче, остане света обавеза поштовање њихове слободе живљења у природним условима, уз неопходну хигијену, али без вечног ланца око врата, облачења и обувања, псима непотребног „ин” шишања и шминкања и без звучне и психичке контаминације окружења.

Да не пропустимо коначно и доброћудног, хромог Чорлија, који се никад не оглашава. Видимо га само кад прошета око блиских зграда. Проњушка, растерети се и на позив своје добротворке пође за њом. Она са њим разговара. „Хајде, Чорли, куцо. Хајде, брзо, брзо. Тако, Чорли, љубави, тако. Браво, браво Чорли! Идемо, идемо, љубави!” И Чорли је следи тако данима, месецима, а богами и већ годинама. Прилично је остарио, а чини се да му пријају живот и комуникација с добротворком којој узвраћа љубав оплемењивањем њене самоће. Размена која има смисла док је природна.

Како ствари стоје, и васпитање у вези с љубимцима морало би, по свим изгледима, да нађе своје место у школским програмима, јер га живот намеће као нужну потребу. Угрожавање живота паса има за последицу угрожавање квалитета живота људи у околини. А када људско-псећа љубав постане предмет деловања комуналне полиције, враг је однео и љубав и човека. Пас и тако за то није крив, али зато, најчешће кастриран, заврши „срећно” док је безопасан и на улици, у кафилерији, у некој тајној раки или на неком сметлишту. Само привилеговани заслуже бисту с надгробним спомеником на уређеном псећем гробљу.

Миодраг Србљак,
самостални просветни саветник у пензији