​Vaspitanje na ljubavi čoveka i psa

Teško ćete danas naći sagovornika koji će umeti da vam opiše lik dobro vaspitanog mladog čoveka ako isključimo tradicionalne vrednosti koje su u nekoj meri, bar za današnje vreme, anahrone. Budući da smo divljačkim ratovima završili 20. i ekscentrično započeli 21. vek, pošten čovek bi danas bio inertan, dobar čovek aminaš, samostalan bi bio ekstrem, „snalažljivko” uspešan, rodoljub zakovan za zemlju, uzorni junak veoma često nečovek, a humanista retki privid. Koreni vaspitne zapuštenosti su sve jači. Ovom prilikom ćemo se zadržati na ljudsko-psećoj ljubavi.

Raste broj devojčica i dečaka i njihovih roditelja koji prihvataju životinje, najčešće pse, kao članove domaćinstva. S njima dele prostor, udobnost, vreme, hranu, čak i ležaj. Pojava do juče, u toj meri i na takav način, nepoznata u našem društvu. Privilegija stare aristokratije postala je „nasušna” potreba današnje gradske sirotinje – i to se zove ljubav. Dobili smo nova zanimanja i nove ustanove: pseće frizere, terzije, pedikire, šminkere, dogsitere, prodavnice pseće hrane, hotele i obdaništa za pse, pseća groblja sa spomenicima neprežaljenim ljubimcima – o kafilerijama da i ne govorimo.

Sve je jača „pedagoška” mantra: „Ko voli pse, voli (ili će voleti) i ljude.” No, stvarnost nas sve češće demantuje, pa nismo načisto da li takva ljubav uistinu raste ili prerasta u suprotnost. Šetnja ulicom će vam presesti, jer će vas na ogradama kuća zaskakati razne lajave pseće ćudi, od duboko eksplozivnih pojedinačnih „baritona”, preko bučnog jednolično „orkestriranog” umkanja, vufkanja, afkanja, do piskavih, napadnih psećih „altova” i „soprana”, bez harmonije i ritma. Čak će vas uglađeni „gospodin pas” sa šiljatim ušima neprestanim lavežom „pozivati” da obratite pažnju na njegovo usamljeno veličanstvo na ograđenom krovu. Videćete i jadnog vučjaka do ograde, vezanog na lancu, koji je od jada i muke prolajao i prourlao na svakog prolaznika, kao i njegovog srodnika do neke druge kapije koji, danonoćno vezan na lancu, zavija čekajući da se njegov „dobrotvor” smiluje i oslobodi ga. Od dva pseta lajave rase u susedstvu ne možete zaspati ni mirno se odmoriti mesecima. Laju na svaki šum i pokret koje njihova izoštrena čula registruju. Dobra baka kaže da njen unuk, koji živi u drugom gradu, voli da se razonodi baš njima, kad ponekad dođe. Baka i deka se „žrtvuju”, ali ne mogu i ne umeju da obuzdaju neprestani lavež – pseća je to ćud! „A šta da radimo”, kažu „kada unuk to voli (kada dođe jednom mesečno)”. Susedi mogu i da svakodnevno lude, pa šta.

Zašto je popularnost psa poslednjih 30 godina toliko porasla, da je ušao i u postelju domaćina? Jedni će reći otuđenje, samoća. Drugi – potreba za diktaturom, robovlasništvo. Treći potreba za zaštitom, strah. Četvrti – lekovito prisustvo poslušnog života uz malo zahteva hrane i nege, s elementarnom komunikacijom gestom i glasom, društvo skoro bez protivljenja. Neka je sve ovo u nekoj meri tačno, pitanje je zašto to čovek ne može da nađe kod ljudi, a nalazi kod životinja. Neka se odgovorom pozabave oni koji su se predali toj maniji da upravljaju psećim životom iz svoje, a ne iz pseće potrebe. Komentarisanje korišćenja vola i konja za vuču ili jahanje i gajenja životinja za ishranu čoveka daleko bi nas odvelo. Neka nam, bar što se pasa tiče, ostane sveta obaveza poštovanje njihove slobode življenja u prirodnim uslovima, uz neophodnu higijenu, ali bez večnog lanca oko vrata, oblačenja i obuvanja, psima nepotrebnog „in” šišanja i šminkanja i bez zvučne i psihičke kontaminacije okruženja.

Da ne propustimo konačno i dobroćudnog, hromog Čorlija, koji se nikad ne oglašava. Vidimo ga samo kad prošeta oko bliskih zgrada. Pronjuška, rastereti se i na poziv svoje dobrotvorke pođe za njom. Ona sa njim razgovara. „Hajde, Čorli, kuco. Hajde, brzo, brzo. Tako, Čorli, ljubavi, tako. Bravo, bravo Čorli! Idemo, idemo, ljubavi!” I Čorli je sledi tako danima, mesecima, a bogami i već godinama. Prilično je ostario, a čini se da mu prijaju život i komunikacija s dobrotvorkom kojoj uzvraća ljubav oplemenjivanjem njene samoće. Razmena koja ima smisla dok je prirodna.

Kako stvari stoje, i vaspitanje u vezi s ljubimcima moralo bi, po svim izgledima, da nađe svoje mesto u školskim programima, jer ga život nameće kao nužnu potrebu. Ugrožavanje života pasa ima za posledicu ugrožavanje kvaliteta života ljudi u okolini. A kada ljudsko-pseća ljubav postane predmet delovanja komunalne policije, vrag je odneo i ljubav i čoveka. Pas i tako za to nije kriv, ali zato, najčešće kastriran, završi „srećno” dok je bezopasan i na ulici, u kafileriji, u nekoj tajnoj raki ili na nekom smetlištu. Samo privilegovani zasluže bistu s nadgrobnim spomenikom na uređenom psećem groblju.

Miodrag Srbljak,
samostalni prosvetni savetnik u penziji