Аудио‒загађење

Да се којим случајем званично мери, Београд би минулог викенда заузео чврсто прво место на светској листи градова изложених најгорем аудио-загађењу. Богу хвала, трајало је само два дана, тачније две ноћи и два јутра, али овогодишњи такозвани највећи регионални фестивал популарне музике под именом „Белгрејд мјузик вик” натераће многе становнике главног града да идућег лета прецизно испланирају годишње одморе, конкретно, да одреде унапред када ће бити ван града у време одржавања тог „музичког спектакла”.

Недељно јутро многи су дочекали са олакшањем да је „Белгрејд мјузик вик” завршен и спознајом да је он био све друго само не музички спектакл. То је, пре свега, био спектакл озвучења и осветљења. Та несрећна пољана на Ушћу, коју су само пар недеља раније погазили љубитељи пива и дреке у току „Бир феста”, овај пут је две ноћи и два јутра била полигон за испробавање „звучног тероризма” са вероватно најмодернијих носача буке који се тренутно производе у свету и упознавање посетилаца са најекстремнијим сценским и пиротехничким ефектима од којих би нормалан човек помислио да могу и да негативно утичу на чуло вида.

Музика је ту била у другом плану. А извођачи у трећем. Или уопште нису били у плану. Уз такву технолошку „подршку” свако је могао да пева.

Претежни посетиоци овогодишњег „Белгрејд мјузик вика” били су тинејџери ‒ девојчице и дечаци међу којима је било веома мало залуталих старијих од 20 година. За све њих то је била екстра дводневна забава, али за хиљаде Београђана ништа друго него терор буком. Моћно озвучење није дало сна свим оним деловима града који се наслањају на већ поменути „полигон” ‒ добар део Новог Београда и Земуна и квартови Старог града који „гледају” на Ушће. У најбаксузнијим деловима тресли су се прозори.

Нису овде криви ни организатори, а ни извођачи, мада су могли бар да се запитају да ли је то што раде заиста нешто велико и вредно. Овде је најбитније потражити одговор на једно питање: ко је дозволио да се на Ушћу две ноћи заредом „дивља” до раних јутарњих сати? Па, ваљда градске власти. Ваљда се они питају где и када може да се галами и пушта несносно гласна музика. Но, сигурно је да градски оци, да станују у „Шест каплара”, код хотела „Југославија” или у Карађорђевој не би тек тако лако дали зелено светло за малтретирање десетина хиљада својих суграђана.

Још неке ствари ту нису јасне. Шта је са прекомерном буком? Шта је са најавама надлежних да ће овлашћена „лица” излазити на терен и у такозваном реалном времену мерити децибеле који угрожавају нормалан живот суграђана? Да, вероватно суботом и недељом у раним јутарњим сатима не раде.

Често је питање зашто се масовне забаве протежу до јутарњих сати. Па, чувени минхенски „Октобер фест” искључује точилице пива у 23 сата, а у поноћ је фајронт. Што код нас мора до шест ујутру?

И коначно ‒ вирус корона. Како су организатори представили, испоштоване су све епидемиолошке мере, на „Белгрејд мјузик вик” могли су да уђу само они безбедни по себе и друге. Надамо се да јесте тако било, мада је тешко поверовати да је у тој гунгули могло све да се исконтролише.