Чија је химна Србије

Почетак ове школске године показао је све пукотине које постоје у држави Србији, чак и кад је реч о употреби и извођењу државне химне „Боже правде”. Бошњачко национално веће се јавно изјаснило да припадници њиховог народа ту химну не доживљавају као химну државе Србије, већ као  химну српског народа. Разлоге можда треба потражити у т самом тексту химне где се на више места апострофира само „српски род”. То што се више пута помиње слоган „српске земље” вероватно није спорно, већ позивање на „спасење од Бога” и „српски род”. Јер, познато је да није исти „Бог” за све нације. Некоме је то Исус Христос, а некоме пророк Мухамед. Али, пошто „Бог” у химни није означен никаквим другим именом, већ је то уопштено позивање на било кога „бога”, онда такав приговор није оправдан од припадника било које нације.

Застава, грб и химна су питање части и достојанства свакога грађанина једне државе и његовог превасходно унутрашњег осећаја. То што се некоме не свиђа садржај текста химне не може бити разлог за јавно негирање тога симбола државе чији сте грађанин. Ако је неко рођен, или досељен и живи у Србији онда се подразумева да мора да поштује основне државне симболе које спољашњим манифестацијама не би смео негирати на било који начин.  Наравно да нико силом не може натерати све грађане да воле химну Србије, али није допуштено јавно негирање државних симбола било које државе, па и Србије.

Интересантно је да у Закону о употреби заставе, грба и химне државе Србије у одељку о прекршајима због непоштовања наведених симбола није наведен и прекршај за непоштовање химне, рецимо ако неко не устане док се химна иста изводи. Пошло се вероватно од тога да је ономе који начини такав некажњиви прекршај довољан презир осталих присутних грађана.

Јавно омаловажавање и неприхватање химне Србије је недопустиво, јер се тиме исказује непоштовање државе у којој живе, поред српског народа, и многи други грађани различитих националних опредељења. Ако се такво непоштовање почне исказивати и устицањем националних симбола других држава на територији Србије (сетимо се ситуације када су грађани Србије славили пораз Србије на спортској утакмици и победу друге државе уз ношење туђих застава и симбола у једном нашем граду), то је онда још тежи прекршај који држава мора да спречи и адекватно санкционише.

Сматрам да они који не поштују симболе Србије не поштују ни сами себе јер су држављани те исте Србије са њеним пасошем. Ако им сметају званична обележја треба да траже отпуст из држављанства Србије и пријем код оних чији ду им симболи дражи и ближи његовом идентитету. Овако ти грађани траже све бенефиције које проистичу из држављанства Србије а када треба исказати поштовање према успесима наше репрезентације или означити полазак у школу онда им је нешто спорно у легалним симболима. Ми друге симболе за сада немамо, па ти које устав и закони прописују треба да буду обавезни за све грађане Србије, без обзира на њихову националну припадност.

Симо С. Стокић,
дипл. правник