О кривици и покајању

78. ВЕНЕЦИЈА

Ди Констанцо је сада узео камеру у руке и са својим глумцима Тонијем Сервилом и Силвиом Орландом и омањом филмском екипом сместио се у напуштени сардинијски затвор како би снимио филм управо о томе: о унутрашњем заточеништву, често много тежем од оног буквално затворског. „Унутрашњи кавез” Леонарда ди Констанца приказан је у Главном програму ван конкуренције на 78. Мостри, дочекан и испраћен великим аплаузом.

Ваш филм је неуобичајена затворска прича у односу на оне које смо навикли да гледамо на великом екрану? Сви су у њему и његовој клаустрофобичној атмосфери заточеници, и злочинци и стражари?

Иницијална идеја о филму дошла је из разговора и из онога што сам читао на тему осећања кривице и покајању и тако сам завршио у затвору и написао овакву затворску причу. Ја долазим из света документаристичког стваралаштва и волим да истражујем људе и врло добро знам како они могу да се мењају испред камере. Волим и да посматрам и истражујем места. и затвор је некако спојио те две ствари у просторима испред и иза решетака. Разговарао сам са многим редитељима, са психолозима, стражарима и бившим затвореницима и био сам изненађен како људи о томе причају и како сматрају да су затвореници и затворски чувари заправо у истој позицији. И једни и други су заточеници, и једни и други су у том унутрашњем кавезу само са различите стране решетака. Та идеја је постојала од почетка.

Добро сте проучили и улогу затворских чувара?

Да, из сусрета са многима од њих, а неки и играју у мом филму, сазнао сам да они по цео дан не раде заправо ништа осим што откључавају и закључавају ћелије. Када сам их питао шта још раде током свог радног времена, сви су ми одговарали: „Ништа, само смо ту, стојимо где треба.” Радити то „ништа” годинама на тој ничијој земљи може такође да буде и тензично, јер се нешто увек може изненада догодити. У Италији сваке године има много случајева самоубистава затворских чувара.

Оно што је занимљиво у филму јесте и то што не знамо много о прошлости ваших јунака, али истовремено њихове биографије можемо да „прочитамо” кроз њихово кретање, погледе, међусобне односе. Играте на карту креирања психолошке позадине ликова кроз физичку кретњу?

Када гледате затворске филмове, а неки од њих су ремек-дела, увек имате јасне индикације о томе ко је ко и ко је какав од ликова робијаша. Моја намера није била да улазим детаљно у животе тих људи, али сам желео да постигнем да гледаоцима буде јасно да су сви они опасни људи и да су у затвору са великим разлогом. Зато сам за глумце узео и велики број натуршчика – бивших робијаша, али и бивших затворских чувара. Неки од њих су се чак и препознали, јер су боравили у истом затвору само са друге стране решетке и то је било занимљиво. То сам урадио управо зато што сам знао да њихова тела имају меморију гестова, толико пута понављаних током година. Откључавање, закључавање или улазак и излазак из затворских ћелија до дневног боравка или шетње, намештање кревета и слично. Све то и затвореници и чувари раде спонтано, готово механички, а професионалним глумцима би било потребно дуже време да такву врсту рутине покрета савладају до оне неопходне, готово документаристичке спонтаности.

Да ли је овако напуштен затвор какав видимо у филму стваран?

Да, овај затвор је стваран и напуштен је пре девет година. Био је то добро познати затвор у Сардинији. Познат по стражарској бруталности, злогласан и суров. Било је много пребијања и тортура над затвореницима и то је био један од разлога што је затворен. Одмах до њега изграђено је ново, модерно и наводно хуманије затворско здање, али што се суровости тиче остала је то иста ствар.

Постоји и једна веома дирљива сцена када затворски чувари и затвореници једу заједно попут блиске породице?

Та сцена је помало и као последња вечера са Христом и дванаест апостола. За том „породичном” затворском вечером их је тринаесторо. Некако је та вечера логична и сасвим прикладна идеји филма да су сви у том старом и руинираном здању затвореници. И како боље то стање показати до заједничком вечером без икаквих баријера.

И филмска музика прати ту готово религиозну сцену?

Да, музика са призвуцима џеза и џез варијација, али са религиозном подлогом.

Интеракција између чувара и затвореника најбоље се огледа кроз однос ликова које тумаче Тони Сервило и Силвио Орландо, и један и други су ауторитети са своје стране решетака?

Тони, Силвио и ја смо рођени у истом граду, у Напуљу, истих смо година и било је само питање времена када ћемо се окупити на истом задатку. Када сам написао причу послао сам је и једном и другом са питањем коју би од те две главне улоге желели за себе. Било ми је логично да Тони прихвати улогу ауторитарног затвореника, јер је већ играо улоге мафијаша, а да Силвио одабере улогу искусног чувара. Изненадили су ме одлуком да обрну улоге и тако пред себе ставе већи изазов и покажу ми потпуно поверење. Били су сјајни, лепо смо се дружили после снимајућих дана проведених на релацији затвор-хотел. Они су врло брзо успоставили пријатељски однос са глумцима натуршчицима, бившим робијашима и чуварима, што им је помогло да се опусте и понашају природно чак и када забораве свој дијалошки текст.

У „Унутрашњем кавезу” нема насиља нити бруталности и то је још једна од неуобичајених ствари за овај филмски жанр?

Да, нема сцена насиља, али је оно свеприсутно. Његово постојање осећа се и види на зидовима ћелија, по правом лавиринту затворских ходника и по читавом унутрашњем простору напуштеног сардинијског затвора у којем је тринаест људи остало заборављено.

Шта је заједничко Орланду и Сервилу

Два велика италијанска филмска и позоришна глумца Тони Сервило и Силвио Орландо никада пре Ди Констанцовог филма нису радили заједно. Нису се чак ни лично познавали иако су рођени у истом граду и деле редитеље са којима су сарађивали. Осим посвећености професији, Тони и Силвио имају још нешто заједничко. И један и други су играли Берлусконија: Орландо у Моретијевом „Кајману”, а Сервило у Сорентиновом филму „Лоро”. На ово подсећање два глумца готово у глас за „Политику” кажу: „Надамо се да се та наша улога више никада неће поновити...”