„Што би доли, сад је гори”

На попису 2011. године, Срба је било мање за 222.688 него деценију пре. Исте године су 30.770 грађана пописани као Шумадинци, Војвођани, Сремци, Тимочани и Крајишници. А било је и ванземаљаца, Џедаја, Ескима, Марсоваца, рокера...

Није згорега мало шале, али хајде да ствар подведемо под науку и логику, јер је превише озбиљна и опасна. Могу да променим име и презиме, адресу, супругу, држављанство. Могу и веру, милом (босанскохерцеговачко племство је, под Турцима, прелазило у ислам да би сачувало иметак и угодан живот) или силом (напретек је примера у НДХ). Не могу да променим родитеље (макар и љут што су ме лишили наследства), биолошку децу, расну припадност. Не могу ни националну припадност. Како могу да будем Грк, ако су ми преци много колена уназад били Срби, ако су ми то и отац и мајка? Националност је аксиом, очигледност која се не доказује.

Стварање нација је дуг природно-друштвени процес који се, углавном, окончао пре подоста година. Зато је чудна могућност да, при попису, свака јединка може да се изјасни које је нације, без обзира на то шта је до јуче била. Елем, иако су им отац и мајка Срби, један син може да у рубрику „националност” упише да је Кубанац, други син да је Чачанин, а кћерка да је, по „субјективном осећају”, рокерка или свемирка. На следећем попису, нација се може поново променити као што се мењају чарапе или аутомобили. Тако се национална припадност, као битан елеменат идентитета, посве обесмишљава. Није случајно, некоме је то потребно.

Могућност да припадност једном граду или региону може да замени традиционалну припадност нацији има прикривен циљ: кидања споне с традицијом, са онима који су остали у конкретном народу, и лабављења везе са самом државом. Они што се изјасне да су по националности Војвођани, остају помало и Срби, али следећа генерација-две то неће бити. Ако смо већ Војвођани, онда нисмо Срби. Ако нисмо Срби, зашто не бисмо имали и свој језик који ће се звати по имену нације. А ако имамо своју нацију и свој језик, зашто не бисмо имали и своју државу. Такозвана међународна заједница ће нам, и те како, у томе помоћи. И тако би аутономашки сан, миц по миц, прерастао у сепаратистичку јаву. Друштвени дијалог је ту да припомогне. Не чини ли се да се све изокренуло, да оно „што би доли, сад је гори”, како давно примети Иван Џиво Гундулић.

Бојан Цвитан,
проф. историје