Пољска против ЕУ

Према подацима портала „Global Coal Plant Tracker”, у 62 земље света планирано је или се гради 1.600 термоелектрана на угаљ. Од тог броја, 27 постројења је у Европској унији. Ови подаци звуче контрадикторно, ако се има на уму договор чланица ЕУ о постизању климатске неутралности до 2050. године. Ситуација је још противречнија ако се погледа пример Пољске, једине чланице ЕУ која се није придружила том договору.

Штавише, званична Варшава је у мају ове године најавила да ће игнорисати одлуку Суда правде ЕУ по којој је наложена обустава рада у руднику у Турову, на чешко-немачкој граници, којим управља пољска државна компанија ПГЕ.

„Не предвиђамо затварање рудника и нећемо то прихватити јер би могло да угрози енергетско снабдевање Пољске”, изјавио је премијер Пољске Матеуш Моравјецки.

Одлука Европског суда правде је донета након жалби званичника Чешке да је рудник у Турову користио подземне воде те земље и да је имао негативне ефекте по локално становништво. Теза о могућој угрожености енергетског снабдевања Пољске његовим затварањем није без основа ако се зна да лигнит из Турова у производњи електричне енергије за ту државу учествује са око седам одсто. Уместо обуставе рада, из ПГЕ најављују да ће експлоатација трајати чак до 2044. године и да ће рудник бити проширен са 25 на 30 квадратних километара.

Затварањем налазишта, на испиту би био и социјални мир у Пољској. Осим што се ова држава ослања на угаљ за готово 80 одсто производње своје струје, она у сектору рударства запошљава готово 80.000 људи удружених у јаке синдикате. Имајући у виду историјску улогу синдикалних окупљања, која су осамдесетих година довела и до слома једнопартијског система у Пољској, јасно је да званичници не желе олако да се „кошкају” са удружењима радника.

Према речима Александра Спора, шефа пољског истраживачког програма праведне транзиције „Инстрат”, у тој држави постоји шест великих регија производње угља, при чему се у три експлоатише антрацит, а у три лигнит. У неким од тих регија, традиција рударења сеже вековима уназад. То је додатни разлог због којег синдикати, како наводи Спор, имају доминантну ролу у дијалогу с властима.

„У Пољској с једне стране имамо државне организације које планирају технички прелаз ка нискокарбонским технологијама, а са друге стране имамо синдикате који врше притисак да се угаљ користи више. Синдикат за црни угаљ је најјачи и они имају јако упориште и опсежна средства да добију оно што хоће. У дијалогу ових актера нису заступљени ’зелени’, а без њих неће бити довољно заступљено ни питање климатских промена и заштите животне средине”, оцењује Спор.

Иако синдикати тврде да ће потражња за угљем у будућности расти, Спор гаји наду да ће сценарио бити потпуно другачији и да у четрдесетим годинама овог века експлоатација лигнита и антрацита неће бити економски оправдана. Он наводи случај термоелектране на угаљ „Белхатов”, највећег произвођача струје у Пољској, која је у јуну објавила да ће престати да производи електричну енергију до 2038. године, иако је првобитно најављивано да ће се то десити знатно касније. Разлог за ову одлуку је, сматра Спор, снажан раст цена такозваних емисијских јединица угљен-диоксида.

Такође, иако се није обавезала на достизање климатске неутралности унутар ЕУ, Пољска је ипак најавила да ће самостално развијати обновљиву енергију и постепено затварати своје руднике до 2049. године. За сада на то пристају и синдикати, али уз један услов: да влада дотира све руднике угља који ће имати губитке због смањења производње.