Poljska protiv EU

Prema podacima portala „Global Coal Plant Tracker”, u 62 zemlje sveta planirano je ili se gradi 1.600 termoelektrana na ugalj. Od tog broja, 27 postrojenja je u Evropskoj uniji. Ovi podaci zvuče kontradiktorno, ako se ima na umu dogovor članica EU o postizanju klimatske neutralnosti do 2050. godine. Situacija je još protivrečnija ako se pogleda primer Poljske, jedine članice EU koja se nije pridružila tom dogovoru.

Štaviše, zvanična Varšava je u maju ove godine najavila da će ignorisati odluku Suda pravde EU po kojoj je naložena obustava rada u rudniku u Turovu, na češko-nemačkoj granici, kojim upravlja poljska državna kompanija PGE.

„Ne predviđamo zatvaranje rudnika i nećemo to prihvatiti jer bi moglo da ugrozi energetsko snabdevanje Poljske”, izjavio je premijer Poljske Mateuš Moravjecki.

Odluka Evropskog suda pravde je doneta nakon žalbi zvaničnika Češke da je rudnik u Turovu koristio podzemne vode te zemlje i da je imao negativne efekte po lokalno stanovništvo. Teza o mogućoj ugroženosti energetskog snabdevanja Poljske njegovim zatvaranjem nije bez osnova ako se zna da lignit iz Turova u proizvodnji električne energije za tu državu učestvuje sa oko sedam odsto. Umesto obustave rada, iz PGE najavljuju da će eksploatacija trajati čak do 2044. godine i da će rudnik biti proširen sa 25 na 30 kvadratnih kilometara.

Zatvaranjem nalazišta, na ispitu bi bio i socijalni mir u Poljskoj. Osim što se ova država oslanja na ugalj za gotovo 80 odsto proizvodnje svoje struje, ona u sektoru rudarstva zapošljava gotovo 80.000 ljudi udruženih u jake sindikate. Imajući u vidu istorijsku ulogu sindikalnih okupljanja, koja su osamdesetih godina dovela i do sloma jednopartijskog sistema u Poljskoj, jasno je da zvaničnici ne žele olako da se „koškaju” sa udruženjima radnika.

Prema rečima Aleksandra Spora, šefa poljskog istraživačkog programa pravedne tranzicije „Instrat”, u toj državi postoji šest velikih regija proizvodnje uglja, pri čemu se u tri eksploatiše antracit, a u tri lignit. U nekim od tih regija, tradicija rudarenja seže vekovima unazad. To je dodatni razlog zbog kojeg sindikati, kako navodi Spor, imaju dominantnu rolu u dijalogu s vlastima.

„U Poljskoj s jedne strane imamo državne organizacije koje planiraju tehnički prelaz ka niskokarbonskim tehnologijama, a sa druge strane imamo sindikate koji vrše pritisak da se ugalj koristi više. Sindikat za crni ugalj je najjači i oni imaju jako uporište i opsežna sredstva da dobiju ono što hoće. U dijalogu ovih aktera nisu zastupljeni ’zeleni’, a bez njih neće biti dovoljno zastupljeno ni pitanje klimatskih promena i zaštite životne sredine”, ocenjuje Spor.

Iako sindikati tvrde da će potražnja za ugljem u budućnosti rasti, Spor gaji nadu da će scenario biti potpuno drugačiji i da u četrdesetim godinama ovog veka eksploatacija lignita i antracita neće biti ekonomski opravdana. On navodi slučaj termoelektrane na ugalj „Belhatov”, najvećeg proizvođača struje u Poljskoj, koja je u junu objavila da će prestati da proizvodi električnu energiju do 2038. godine, iako je prvobitno najavljivano da će se to desiti znatno kasnije. Razlog za ovu odluku je, smatra Spor, snažan rast cena takozvanih emisijskih jedinica ugljen-dioksida.

Takođe, iako se nije obavezala na dostizanje klimatske neutralnosti unutar EU, Poljska je ipak najavila da će samostalno razvijati obnovljivu energiju i postepeno zatvarati svoje rudnike do 2049. godine. Za sada na to pristaju i sindikati, ali uz jedan uslov: da vlada dotira sve rudnike uglja koji će imati gubitke zbog smanjenja proizvodnje.