Заштита српског језика и ћирилице

Боља заштита ћирилице у јавном животу првенствени је циљ доношења закона, имајући у виду њен значај и чињеницу да су језик и писмо један од најважнијих делова културног наслеђа и питање идентитета сваког народа, рекла је јуче министарка културе и информисања Маја Гојковић у Скупштини Србије, представљајући Предлог закона о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма. Позвала је посланике да сутра, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе, усвоје закон, а они су, најављујући подршку, истицали да је усвајање оваквог прописа од изузетног значаја.

Маја Гојковић (Фото: Анђелко Васиљевић)

Образлажући предлог, Гојковићева је рекла да су закон иницирали председник Србије Александар Вучић и члан Председништва БиХ Милорад Додик и подсетила да ће закон сутра бити усвојен и у Скупштини Републике Српске. Додала је да ће усвајање закона у оба парламента бити не само важан корак напред у неговању језичке културе већ и снажна потврда нераскидивих веза и заједничке политике Србије и Републике Српске. Истакла је да овај закон није у колизији с важећим Законом о употреби службеног језика и писма, нити је намера предлагача да се латиница као писмо на било који начин дискриминише.

Према њеним речима, значајна новина је оснивање посебног Савета владе за српски језик, који ће са стручног становишта пратити и анализирати стање у области употребе српског језика у јавном животу и спровођење мера ради заштите и очувања ћириличног писма као матичног. Ово тело ће предлагати мере за унапређење стања у области употребе српског језика у јавном животу и заштите и очувања ћириличког писма. Предвиђене су, додала је, и новчане казне за поступање супротно одредбама предложеног закона. Закључила је: „Штитећи своје највеће културне и традиционалне вредности, а ћирилица то свакако јесте, испуњавамо нашу моралну и законску обавезу.”

У расправи је Муамер Зукорлић (СПП) казао је да је језик не само један од стубова идентитета него и самобитности појединца и заједнице. Опширно је говорио о значају језика, али је, како је казао, изразио резерву према овом закону, „због Устава који каже да се свим грађанима гарантује једнакост”. Истакао је: „Уз све уважавање права већинског народа, подсетио бих да у овој земљи живи 30 одсто припадника националних мањина, па би усвајање овог закона имало смисла ако ћемо после њега усвојити и закон о заштити језика националних мањина.”

Гојковићева му је одговорила да може да поручи „бирачима које ви представљате да немају никаквог разлога за страх од овог закона јер он не угрожава баш никога”. Казала је да се све пажљиво анализирано, да „11 чланова закона све јасно дефинишу, а направљена је и ограда да би се развејао страх, ако он уопште треба да се појави, од покушаја заштите једног писма”. Навела је: „Што се тиче заштите језика националних мањина, јасна је одредба 10 Устава, а јасно је одређен начин употребе језика и писма националних мањина у Закону о службеној употреби језика и писма. Овим законом се само води брига о српском језику и ћирилици, која полако губи трку у модерном добу.”

Жарко Обрадовић (СПС) рекао је да је ово „јако добар закон, мали по обиму, али важан по садржају”. Навео је да се заштитом језика не бави само Србија већ да и друге државе имају сличан проблем, на пример Белгија, Словачка, Шпанија, Швајцарска, прибалтичке земље... Додао је да велика Француска има Комисију за заштиту француског језика, а Француска академија још од 1635. године уређује начин коришћења француског језика, у страху од утицаја англосаксонског говорног подручја. Навео је: „Да постоји брига о заштити језика на глобалном нивоу, сведочи то што је Организација Уједињених нација за образовање и културу промовисала Дан матерњег језика – 21. фебруар, и то још 1997, да би се афирмисала посебност сваког језика.”

Додао је да му је драго што се овај закон доноси тек сада, када су донети други закони, да се, између осталог, у предшколским установама у Србији користи 10 језика националних мањина, да постоји 100 гласила на 16 језика мањина, а у 42 локалне самоуправе користи се више од 10 језика националних мањина. Закључио је да све наведено „обезвређује све оне који као аргумент против закона наводе да се њиме жели наметнути српски језик и ћирилица”.

Марко Атлагић (СНС) рекао је да је занемаривање српског језика и ћириличног писма увод у нестајање нас као народа. Поручио је свима да увек треба да имају у виду завештање Стефана Немање свом сину Светом Сави, коме је рекао: „Боље је изгубити и највећи град своје земље него и најмању и најнезнатнију реч свог језика. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.”

Самостални посланик Владан Глишић казао је да се права мера једне власти, кад оде, види по томе шта је добро урадила и додао: „Овај закон, као свесрпско светилиште у Јасеновцу, заштита наслеђа Хиландара и Сремских Карловаца су закони, позитивни легати, који ће остати иза ове власти и као нешто што ће, ако вас буде смењивала нормална и народна власт, бити нешто што треба да се сачува и надограђује.” Казао је и да треба имати у виду да је „2008. године у Конгресној библиотеци у Вашингтону потписан споразум између представника хрватских и српских институција, које је представљала Народна библиотека Србије на челу са Сретеном Угричићем, према коме се цело наслеђе српског језика које се налази у Конгресној библиотеци, а написано је на латиници, третира као хрватска баштина, а оно на ћирилици српском баштином”. Додао је да је то велики проблем и нешто што спада у оно што треба надоградити.

Душебрижници и амандмани

Најављујући подршку СВМ-а закону, Балинт Пастор је рекао да се на закону дуго радило, да је речено да је намера да он буде усвојен на Дан српског јединства, истовремено када и у парламенту Републике Српске и додао: „Као представници мађарског народа, разумемо значај овог празника, као и очување националног идентитета, па ко би то боље разумео од припадника националне мањине. За српски народ је Дан националног јединства 15. септембар, за Мађаре 4. јун. Управо зато немамо ништа против овог закона.”

Истакао је да су се, чим је најављен овај закон, појавили „душебрижници који једва чекају да посвађају српски и мађарски народ, већ пишу како ћемо ми асистирати ћирилизацији свега и свачега и нестајању права службене употребе мађарског језика, или било ког другог језика националне мањине”. Навео је да то „апсолутно није тачно”, те да је СВМ да би отклонио било какве сумње поднео три амандмана, а један од њих допуњује први члан закона, речима да он ни на који начин неће утицати на службену употребу језика и писма националних мањина.

Казао је и да неће открити ни неку велику тајну ако каже да је о овоме већ разговарано и додао: „Овај предлог закона се не тиче употребе језика националних мањина, право истовремене и равноправне службене употребе језика националних мањина регулише Устав и Закон о службеној употреби језика. Као припадници мађарског народа сматрамо да је српски језик, његова стандардизација и писмо апсолутно право српског народа, исто као што се српски народ не меша у то којим језиком и писмом ће писати мађарски, албански, хрватски и било који други народ у Србији. Овај закон не може бити и није опасност за коришћење мањинских језика, упркос томе, сматрали смо да је битно да отклонимо неке недоумице и да на најмању меру сведемо могућност тумачења која немају упориште ни у овом закону, ни у било којем раније усвојеном закону. Зато је СВМ поднела ова три амандмана.”

Министарка Маја Гојковић захвалила је њему и посланичкој групи СВМ-а на разумевању за овај закон, и „што сте га својим амандманима употпунили јер то никад не може да штети, а отклања било какво неразумевање и страх од тога да ће неки језик и писмо потиснути друге”. Казала је да прати друштвене мреже и да „има доста душебрижника који се увек појаве да брину о правима националних мањина, изазивајући у њима сумњу, увек када већински народ покуша нешто да уради на заштити свог културног наслеђа”. Истакла је да су амандмани апсолутно прихватљиви за Министарство културе, изразивши уверење да ће их и влада прихватити.