Авганистан и Америка

Громогласне вести о паничном бегу америчке и савезничке НАТО, војске из „кршевитог Авганистана”, после 20 година калемљења демократије на „суво дрво” жилавог, храброг, пожртвованог и слободољубивог народа, и 2.000 милијарди долара из пореске касе америчких грађана, преплавиле су гласила по целом свету и стале у ред с вестима о двогодишњој пандемији вируса корона. Али, да ли су Американци заувек, мада безглаво, отишли? Да ли би леопард извукао своје оштре очњаке из врата уловљене антилопе, па тај укусни залогај препустио некој другој звери? У геополитици као и у савани – не, осим, можда, због већег плена.

Довољно је да се проуче империјалне амбиције Америке у последњих педесет година, од обзнањивања књиге америчког геополитичког стратега Збигњева Бжежинског „Велика шаховска табла”. Стожерна мисао ове студије гласи: „Онај ко поседује језгро азијског континента, овладао је целим светом”. То језгро, сада и на „Путу свиле”, чине централноазијске земље, Казахстан, Узбекистан, Таџикистан, Киргистан и Авганистан.

Када су Американци, после десет година (1979–1989),  помоћу своје „армије” у Авганистану –  муџахедина, касније, после школовања у Пакистану преименованих у талибане (“ученике”) – успели да  истисну Совјете, у земљи је дуже времена постојао својеврстан вакуум који су САД припремале за себе. Амерички дотадашњи савезници талибани остали су да уреде ратом осиромашењу и разорену земљу, али по својој мери, не хајући за своје дојучерашње заштитнике и савезнике. Чак су направили уговор с другом државом о изградњи нафтовода од централне Азије до Индијског океана, истискујући доскорашњег газду из овог посла. Стали су на пут империјалистичкој амбицији Америке за коју су талибани водили рат против Совјета, а не себе ради.

За војно „усељење” у Авганистан Америци је био нужан окидач, као сто је био „9/11”, то јест 11. септембар 2001. године. За терористичке нападе путничким авионима на куле Трговачког центра у Њујорку и Пентагон, окривљена је муслиманска група Ал Каида на челу с њеним духовним и световним вођом, фанатиком Осамом бин Ладеном. Експерти из света, физичари, грађевинци, архитекте, војни стручњаци су показали, и документовали, да су ове терористичке акције, које су, поред материјалних, произвеле и људске губитке, преко 3.000 жртава у кулама близнакињама, биле прецизно временски усклађене (Једна кула је се стропоштавала по сценарију типичном за планско минирање објеката у градским насељима, огроман путнички авион који се зарио у зидине Пентагона није оставио ни делић трупа и крила а камоли мотора, ниједно тело путника, итд.”). Док су улице америчких градова буктале бесом и позивима грађана на освету Ал Каиди и Осами бин Ладену, агенти  ФБИ-ја су, крадомице, под заштитом, спровеле на аеродром педесетак  рођака Бин Ладена и отпратили их у сигурност њихове домовине!

Не треба испустити из вида да су Осама бин Ладен и тексаски нафтни магнати, као и отац председника Џорџа Буша млађег, били партнери у послу. Убрзо после ове терористичке драме сва јавна гласила вести су објавила да су починиоци злочина, њих 19, идентификовани као држављани Саудијске Арабије и Пакистана. Част Америке је била у питању, жртве вапију за осветом! И онда – напад на талибане у Авганистану, а не војна кампања против званично потврђених  криваца, Пакистана и Саудијске Арабије, одакле потичу наводни терористи.

После 20 година „Јенки се враћа куци” али, ипак, не сасвим празних шака, јер је у Авганистану оставио убојито оружје, вредно више милијарди долара, новим господарима земље, талибанима, савезницима у рату од пре 40 година, да га употребе тамо где и како им поклонодавац наложи, кад затреба за америчке интересе, у централној Азији. У тишини се отвара нова партија на великој шаховској табли Збигњева Бжежинског, са новим играчем и доминантним кибицером, Сједињеним Америчким Државама, јединим које отварају и воде партију.

Тика Јанковић,
Београд