Мапе пута Ангеле Меркел

Као и свака пристојна особа Ангела Меркел зна када треба засвирати, а када за појас заденути. Мада је као канцеларка могла да „изгура” бар још један мандат, одлучила је да оде у пензију управо када је време. Упркос томе, или баш због тога њен утицај на немачку и светску политику и даље ће бити значајан. Само особе свесне сопствене безначајности страхују да губитком формалног положаја губе и утицај па се безочно боре да га сачувају и када им је давно дошло време за пензију.

Управо из тог разлога на њену посету Србији и региону, која се дешава уочи немачких парламентарних избора, не би требало гледати као на опроштајну турнеју бивше канцеларке. Значај ове посете је што она на различите начине трасира и будући однос Немачке према овом региону и оцртава будући смер деловања Немачке према региону и Србији.

Супротно очекивањима тема Косова остала је готово на маргини сусрета Меркел–Вучић, а оно што се чуло могло би се сажети у следећем: канцеларка Меркел је говорила о стварању „мапе пута” у преговорима Београда и Приштине, а не о хитности признања Косова које би било предуслов наставка разговора како то види Албин Курти. Посебно је интересантно што је у резимеу разговора Александар Вучић истакао, свој од раније познат став, да Србија жели да превазиђе замрзнути конфликт постизањем компромисног решења, а канцеларка ниједним гестом није оставила утисак да такав приступ оспорава. На тај начин могло би се рећи да су приближене иначе различите позиције Београда и Берлина у погледу овог политичког питања које највише удаљава две стране.

Када је о економској сарадњи реч истакнуто је оно што заправо и чини суштину односа две земље, а то је обострани интерес за даља улагања немачких компанија у Србију. Економски развој Србије у великој мери је последица сарадње са Немачком, а са друге стране, немачки интерес јесте, а убудуће ће бити и више, економско ширење на простор западног Балкана – на коме је Србија највећа и економски најзначајнија земља.

Наравно свака економска експанзија има и своје геополитичке импликације. Пре свега, Немачкој је јасно да економска трка са Кином не може бити добијена неекономским мерама. Ако хоће да смањи кинески економски утицај, Немачка мора да понуди Србији нешто више и боље, а то су технолошки напредније индустрије и гаранције да ће економски и радни услови бити бољи од оних које нуде кинески партнери. Протоком времена то ће бити све теже па је и из тог разлога Немачкој у интересу да се већ сада што боље позиционира. Суштина је да тренутно само кинеске и немачке компаније имају реалну снагу за свеобухватнији економски продор у ово подручје.

С друге стране, економски утицај подразумева и снажнији политички утицај који се огледа у потреби да се обезбеде стабилни политички услови за пословање немачких компанија. Зато је Немачкој, можда више него Србији, важно поменуто политичко приближавање око питања Косова. То питање је до сада било темељ на коме се градио руски, а посредно и кинески, утицај у Србији. Оно што, међутим, представља предност Немачке у односу на Русију је способност да се око Ангеле Меркел окупе премијери свих балканских земаља, дочим би, упркос великој популарности у Србији, тако што било немогуће ни замислити да је у питању Владимир Владимирович Путин.

Слика из Тиране која ће обићи свет, на којој ће као пилићи бити окупљени премијери земаља западног Балкана, тренутно је могућа само ако се у њеној средини налази Ангела Меркел. Ни Бајден, ни Путин, ни брат Си немају тај потенцијал и то сигурно треба забележити као огроман спољнополитички успех канцеларке. Наравно, тај успех би био и већи да је она успела да те земље уведе у ЕУ, међутим, ни у ЕУ није постојало расположење за то. Зато се она задовољила подстицањем Берлинског процеса који је те земље требало да приближи и економски ојача и тако припреми за улазак у ЕУ.

Из њеног одговора на питања новинара постало је јасно да „мини-шенген”, односно иницијативу „Отворени Балкан” не види као алтернативу Берлинском процесу, односно да неће имати ништа против ако он привуче и остале земље западног Балкана и утопи се у процес који мора бити консензуалног типа. То је, међутим, дипломатски одговор којим је избегла да каже да јој није свеједно да ли ће кључну реч у процесу интеграције Балкана водити Берлин (Брисел) или Вашингтон. Пукотина у односу англоевропских савезника, која се не огледа само на Балкану, можда ће бити продубљена и питањем експлоатације литијума за који су, према речима канцеларке, сви заинтересовани.  Дипломатски и истовремено јавно пожељан одговор српског председника да ће то питање зависити од еколошких стандарда и воље грађана било је нешто најбоље што се у овом тренутку могло урадити и што отвара перспективу за максимизацију наших интереса у тој ствари.

Не зна се на шта је конкретно канцеларка мислила када је рекла да нашем председнику верује на реч, али је извесно да он на то може бити поносан, као што може бити захвалан и на чињеници да, упркос отвореним питањима која се односе на владавину праву и медијску атмосферу у Србији, канцеларка није имала отворене замерке, а посебно у светлу чињенице да је непосредно пре тога имала и сусрет са представницима цивилног друштва из региона.

Професор на Филозофском факултету у Београду