Пажљиво планирано лелујање

Александар Вучић својевремено ми је јавно замерио што његово балансирање у међународним односима називам „лелујањем”, али поново немам други израз којим бих описао председникове дипломатске ангажмане ових дана.

Састао се са мађарским премијером Виктором Орбаном, примио високог представника за БиХ Кристијана Шмита, био домаћин канцеларки Ангели Меркел, отићи ће код турског председника Реџепа Тајипа Ердогана. Потом путује у Будимпешту на сусрет са лидерима Вишеградске групе а крајем месеца очекује председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен.

Пажљиво скројено. На једној страни су поборници либералне демократије, на другој осведочени ауторитарци и националисти. Председник понавља приврженост Србије ЕУ и вредностима на којима је створена и сматра да може да се не обазире што наглашена блискост са десним популистима кородира прокламовано геостратешко опредељење Београда.

Односи са мађарском цветају, потврдили су нови сусрет на врху и недавна заједничка седница влада две земље у Будимпешти. Билатерална трговина од три милијарде евра. Потписан је споразум о стратешком партнерству – какав Србија нема са другим суседима.

Сусрет са Шмитом, чијем је именовању Меркелова кључно допринела да би остварио њен политички тестамент, био је јасно мотивисан жељом да се поравна терен уочи доласка канцеларке и да се Вучић дистанцира од Милорада Додика и представи као бранитељ дејтонске Босне.

Потом је стигла фрау Ангела у тренутку када је Вучић могао да се похвали да је израчунао да је усклађеност спољне политике Србије са ЕУ са 46 процената скочила на 62,3 одсто.

Регион мора да буде захвалан канцеларки што је западни Балкан поставила на бриселску агенду. Нема европског лидера који је око тога учинио више од ње. Трудила се – у складу са немачким политичким и економским интересима и сопственим пословичним опрезом – да буде поштен брокер регионалних сукоба, од Косова до Босне.

Резултати су скромни, регион је у лошијем стању него што је био 2005, али ипак је то понајвише резултат отпорности многих лидера региона да истински реформишу своје земље у складу са вредностима либералне демократије.

Истовремено, вођена идејом стабилократије и идеологијом деснице, Меркелова је и у Београду показала да је спремна да благонаклоно гледа на раст ауторитарности и спутавање медијских слобода. Вучић вешто код ње политички наплаћује обећање да ће решити косовски проблем, максимално привлачење немачких инвеститора или ставове око мигрантске кризе.

Шта ће бити у ближој будућности? Зависи од састава нове немачке владе која неће одустати од региона али би могла да напусти толерантан став према ауторитарцима и у приоритете уврсти владавину права, поштовање људских права и медијских слобода.

Зависиће и од брзине решавања кризе идентитета унутар ЕУ, будућности прекоатлантске сарадње и од односа према Русији и Кини.

Свему томе треба додати приоритете америчке администрације који су, што се квалитета политике на западном Балкану, ближи немачким социјалдемократама и Зеленима него толеранцији Ангеле Меркел. Запад ће много одлучније захтевати да се Србија реформише. Владавина права је у врху нове методологије пријема.

Тешко да ће то бити тема сусрета Ердогана и Вучића. Њихова блискост магично учини да председник Србије заборави да је његов велики пријатељ најавио појачан ангажман Анкаре на признавању косовске независности. Да систематски укида секуларни легат Кемал паше Ататурка и исламизује земљу, да је Аја Софију претворио у џамију. Да је неуспели пуч 2016. искористио за бруталан прогон неистомишљеника и да је од Турске створио земљу зулума која има највише новинара по затворима после Кине. Вучић је својом вољом одабрао да уђе у дервишки плес.

Дипломатска склоност еуфоријама догурала је дотле да Додик – очекивано на миг из Београда – каже да више верује Ердогану него Западу! Баја из Лакташа хвали султана из Анкаре! Истог оног који је говорио да Срби у Босни имају Београд, Хрвати из Босне Загреб, а Бошњаци – Анкару.

Пошто је био код једног поузданог партнера да се у ЕУ не уђе, Вучић одлази на скуп лидера Вишеградске групе у Будимпешти. Седеће са водећим политичарима Мађарске, Пољске, Чешке и Словачке и међу њима тражити савезнике за убрзавање пријема Србије у ЕУ.

Орбан је летос у неколико европских листова објавио плаћени оглас у коме оптужује Брисел да гради „супердржаву”, противи се „европској империји”, позива на супротстављање већој европској интеграцији и апелује на јачање националних парламената.

Осведочени ратник против „декадентне Европе” коју оличава Брисел, творац концепта „нелибералне демократије” у седмој тачки свог манифеста захтева да се Србија прими у ЕУ. Очаран је Вучић када Орбан каже да је Србија потребнија ЕУ него ЕУ Србији или да ће се ЕУ распасти ако не прими Србију у чланство.

Орбанове визије допале су се и председнику Чешке Милошу Земану, а премијер Андреј Бабиш предлаже да Србију треба што пре примити у „шенген”.

Вишеградске земље имају своју рачуницу – која се тиче страха од нове мигрантске кризе. Од Србије очекују да буде бедем против продора „муслиманских хорди”, како их је назвао Орбан.

Све је истовремено у складу са јачањем савезништва „нелибералних демократија”. Вучић је добродошао у братство. Његова идеолошка блискост са Будимпештом је искрена.

Интерес Орбана јесте да се ЕУ прошири земљама попут Мађарске, а да ли је то интерес Србије? Приближавање унији на ишчашеним принципима демократије обећава конфликте јер постаје јасно да у Бриселу губе стрпљење према непоћудним чланицама које шире вредности супротне онима на којима је унија основана. Холандски премијер већ тражи искључење Мађарске.

„Солидне демократије” зазиру од Орбана, а сасвим је јасно да ће бити све подозривије и према Вучићевој власти – што не делује као препорука за чланство. Европској унији, ваљда је јасно, нису потребне нова Мађарска или Пољска.

Нема разлога за бригу, увераваће Вучић Урсулу фон дер Лајен и поновити обећања око владавине права признајући да је стање „далеко од идеалног”. И похвалиће се што је обезбедио значајна финансијска средстава за инфраструктурне пројекте које је током њиховог априлског сусрета у Бриселу описао као „највеће које је могуће замислити”.

Нове епизоде дипломатског лелујања потврђују да Вучић још капиталише на легату Ангеле Меркел. Зато и процењује да може да припада сваком од два супротстављена царства. Могуће да је, на ограничени временски рок, у праву.