Pažljivo planirano lelujanje

Aleksandar Vučić svojevremeno mi je javno zamerio što njegovo balansiranje u međunarodnim odnosima nazivam „lelujanjem”, ali ponovo nemam drugi izraz kojim bih opisao predsednikove diplomatske angažmane ovih dana.

Sastao se sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom, primio visokog predstavnika za BiH Kristijana Šmita, bio domaćin kancelarki Angeli Merkel, otići će kod turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana. Potom putuje u Budimpeštu na susret sa liderima Višegradske grupe a krajem meseca očekuje predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen.

Pažljivo skrojeno. Na jednoj strani su pobornici liberalne demokratije, na drugoj osvedočeni autoritarci i nacionalisti. Predsednik ponavlja privrženost Srbije EU i vrednostima na kojima je stvorena i smatra da može da se ne obazire što naglašena bliskost sa desnim populistima korodira proklamovano geostrateško opredeljenje Beograda.

Odnosi sa mađarskom cvetaju, potvrdili su novi susret na vrhu i nedavna zajednička sednica vlada dve zemlje u Budimpešti. Bilateralna trgovina od tri milijarde evra. Potpisan je sporazum o strateškom partnerstvu – kakav Srbija nema sa drugim susedima.

Susret sa Šmitom, čijem je imenovanju Merkelova ključno doprinela da bi ostvario njen politički testament, bio je jasno motivisan željom da se poravna teren uoči dolaska kancelarke i da se Vučić distancira od Milorada Dodika i predstavi kao branitelj dejtonske Bosne.

Potom je stigla frau Angela u trenutku kada je Vučić mogao da se pohvali da je izračunao da je usklađenost spoljne politike Srbije sa EU sa 46 procenata skočila na 62,3 odsto.

Region mora da bude zahvalan kancelarki što je zapadni Balkan postavila na briselsku agendu. Nema evropskog lidera koji je oko toga učinio više od nje. Trudila se – u skladu sa nemačkim političkim i ekonomskim interesima i sopstvenim poslovičnim oprezom – da bude pošten broker regionalnih sukoba, od Kosova do Bosne.

Rezultati su skromni, region je u lošijem stanju nego što je bio 2005, ali ipak je to ponajviše rezultat otpornosti mnogih lidera regiona da istinski reformišu svoje zemlje u skladu sa vrednostima liberalne demokratije.

Istovremeno, vođena idejom stabilokratije i ideologijom desnice, Merkelova je i u Beogradu pokazala da je spremna da blagonaklono gleda na rast autoritarnosti i sputavanje medijskih sloboda. Vučić vešto kod nje politički naplaćuje obećanje da će rešiti kosovski problem, maksimalno privlačenje nemačkih investitora ili stavove oko migrantske krize.

Šta će biti u bližoj budućnosti? Zavisi od sastava nove nemačke vlade koja neće odustati od regiona ali bi mogla da napusti tolerantan stav prema autoritarcima i u prioritete uvrsti vladavinu prava, poštovanje ljudskih prava i medijskih sloboda.

Zavisiće i od brzine rešavanja krize identiteta unutar EU, budućnosti prekoatlantske saradnje i od odnosa prema Rusiji i Kini.

Svemu tome treba dodati prioritete američke administracije koji su, što se kvaliteta politike na zapadnom Balkanu, bliži nemačkim socijaldemokratama i Zelenima nego toleranciji Angele Merkel. Zapad će mnogo odlučnije zahtevati da se Srbija reformiše. Vladavina prava je u vrhu nove metodologije prijema.

Teško da će to biti tema susreta Erdogana i Vučića. Njihova bliskost magično učini da predsednik Srbije zaboravi da je njegov veliki prijatelj najavio pojačan angažman Ankare na priznavanju kosovske nezavisnosti. Da sistematski ukida sekularni legat Kemal paše Ataturka i islamizuje zemlju, da je Aja Sofiju pretvorio u džamiju. Da je neuspeli puč 2016. iskoristio za brutalan progon neistomišljenika i da je od Turske stvorio zemlju zuluma koja ima najviše novinara po zatvorima posle Kine. Vučić je svojom voljom odabrao da uđe u derviški ples.

Diplomatska sklonost euforijama dogurala je dotle da Dodik – očekivano na mig iz Beograda – kaže da više veruje Erdoganu nego Zapadu! Baja iz Laktaša hvali sultana iz Ankare! Istog onog koji je govorio da Srbi u Bosni imaju Beograd, Hrvati iz Bosne Zagreb, a Bošnjaci – Ankaru.

Pošto je bio kod jednog pouzdanog partnera da se u EU ne uđe, Vučić odlazi na skup lidera Višegradske grupe u Budimpešti. Sedeće sa vodećim političarima Mađarske, Poljske, Češke i Slovačke i među njima tražiti saveznike za ubrzavanje prijema Srbije u EU.

Orban je letos u nekoliko evropskih listova objavio plaćeni oglas u kome optužuje Brisel da gradi „superdržavu”, protivi se „evropskoj imperiji”, poziva na suprotstavljanje većoj evropskoj integraciji i apeluje na jačanje nacionalnih parlamenata.

Osvedočeni ratnik protiv „dekadentne Evrope” koju oličava Brisel, tvorac koncepta „neliberalne demokratije” u sedmoj tački svog manifesta zahteva da se Srbija primi u EU. Očaran je Vučić kada Orban kaže da je Srbija potrebnija EU nego EU Srbiji ili da će se EU raspasti ako ne primi Srbiju u članstvo.

Orbanove vizije dopale su se i predsedniku Češke Milošu Zemanu, a premijer Andrej Babiš predlaže da Srbiju treba što pre primiti u „šengen”.

Višegradske zemlje imaju svoju računicu – koja se tiče straha od nove migrantske krize. Od Srbije očekuju da bude bedem protiv prodora „muslimanskih hordi”, kako ih je nazvao Orban.

Sve je istovremeno u skladu sa jačanjem savezništva „neliberalnih demokratija”. Vučić je dobrodošao u bratstvo. Njegova ideološka bliskost sa Budimpeštom je iskrena.

Interes Orbana jeste da se EU proširi zemljama poput Mađarske, a da li je to interes Srbije? Približavanje uniji na iščašenim principima demokratije obećava konflikte jer postaje jasno da u Briselu gube strpljenje prema nepoćudnim članicama koje šire vrednosti suprotne onima na kojima je unija osnovana. Holandski premijer već traži isključenje Mađarske.

„Solidne demokratije” zaziru od Orbana, a sasvim je jasno da će biti sve podozrivije i prema Vučićevoj vlasti – što ne deluje kao preporuka za članstvo. Evropskoj uniji, valjda je jasno, nisu potrebne nova Mađarska ili Poljska.

Nema razloga za brigu, uveravaće Vučić Ursulu fon der Lajen i ponoviti obećanja oko vladavine prava priznajući da je stanje „daleko od idealnog”. I pohvaliće se što je obezbedio značajna finansijska sredstava za infrastrukturne projekte koje je tokom njihovog aprilskog susreta u Briselu opisao kao „najveće koje je moguće zamisliti”.

Nove epizode diplomatskog lelujanja potvrđuju da Vučić još kapitališe na legatu Angele Merkel. Zato i procenjuje da može da pripada svakom od dva suprotstavljena carstva. Moguće da je, na ograničeni vremenski rok, u pravu.