Фото-колажи о радничкој класи

Рена Редле и Владан Јеремић представили су се серијом духовитих фотографских колажа на изложби „Серија споменика – незаборавни моменти у животу радника и радница из Новог Београда” а реакције публике су на отварању, 7. јула, у београдској галерији „Ремонт” биле одличне. Уметнички и животни пар Рена и Владан раде на заједничким пројектима већ шест година а ову поставку видела је и публика у Хамбургу. После Београда – на реду је Беч.

Владан Јеремић је магистрирао дигиталну уметност, излагао на више изложби а његов рад видећемо и на Октобарском салону, док је Рена завршила визуелне комуникације у Каселу у Немачкој. Њихова сарадња се одвија углавном на пољу нових медија, а у својим радовима критички истражују међусоцијалне и културне односе, однос имагинарног и реалног простора, личног искуства и друштвених конвенција... Ова духовита поставка може се у „Ремонту„ погледати до 18. јула. О реакцијама Београђана на Ренине и његове радове, Јеремић за „Политику” каже :

– Посетиоци су одмах схватили да смо желели да поставимо питање шта се дешава са новом радничком класом која се данас формирала у ново доба, и у свету и код нас. Оно што се глобално дешава јесте да и на западу има мало радних места, у фирмама раде малтене роботи. Фабрика фолксвагена има седморо-осморо људи који притискају дугмиће. У Азији и Источној Европи је јевтина радна снага, и сви ту желе да убаце капитал. Рена и ја смо већ неколико година заједно сагледавали Нови Београд, који је прво замишљен модернистички а данас је то најомиљенија дестинација за усмеравање инвестиција. Нови Београд је сада бизнис центар. Простори између блокова ипак још нису приватизовани, што је добро.

Владан Јеремић истиче да Рена и он нису желели да портретишу праве раднике већ су на фотографијама они сами – у различитим позама. На фотографијама критикују, или поручују да су се формирали нови односи у друштву и да треба да се запитамо, као људи на тржишту рада, шта радити и како се организовати. Јер, не пише нам се добро.

– Ако се не будемо организовали у синдикате или неке нове форме тешко нама. Ево, видите шта раде касирке у „Максију” са платом од 150 евра, а цели дан раде под катастрофалним условима. Нико ништа неће урадити поводом касирки у „Максију”, само оне саме могу нешто да учине. Желимо да подстакнемо човека да покуша да у реалном животу нешто промени – каже Јеремић.

Ова изложба је у октобру прошле године представљена у Хамбургу у Кубаста уметничком центру који је оријентисан ка новим тенденцијама. У Немачкој су посетиоци мислили да говоримо о социјалистичкој Југославији, а онда су схватили да је реч о радним односима и код њих, тачније о прекаријату. Прекаријат је нови начин понашања – радник ступа на тржиште рада тако што је потпуно флексибилан и нема стално запослење. Он је „летећа најамна снага”, а нико ништа не жели да му осигура. Данас је то у Немачкој и Европи најактуелнија прича.

О томе како ће се представити на предстојећем Октобарском салону у Београду, Јеремић каже:

– Приказаћу видео рад који сам снимио 2002. а зове се „Другарица”. Ту сам у улози особе која ради у женским иницијативама, и покушавам да опишем како тече мој дан. Та је ситуација помало трансвеститска, има дозу хумора и говори како се играмо идентитетима, и колико је то битно за опстанак.