Ритуални плес за планине

Долазим испуњена радозналошћу и радошћу јер сматрам важним да свој рад прикажем и у Београду, а не само у централним метрополама какве су Брисел или Берлин. Такође, долазим, и прожета тугом коју представа „Климатски плесови” носи због губитка завичаја коју је отела рударска корпорација.

Ово су разлози због којих је, према сопственим речима, Аманда Пиња, мексичко-чилеанско-аустријска уметница и културна радница која живи на релацији Беч‒Мексико, гост Битефа. Њена представа „Климатски плесови” биће изведена вечерас од 20 сати, као четврта премијера овогодишњег 54. 55. Битефа на сцени Театра на брду.

‒ То је лична туга, али и заједничка, јер сви ми смо у својим контекстима искусили разарање. Долазим са жељом да покрет непослушности поделим са структурама мисли и деловања који то разарање омогућавају, путем плеса отпора, путем ужитка, колектива и заједничких искустава ‒ каже Аманда Пиња у разговору за „Политику”, објашњавајући шта се крије иза инсталације „Климатски плесови”:

‒ Почела сам рад на овом петом делу истраживања инспирисана радом мексичког антрополога Алесандра Квеста о теми плесова Масевала (нахуатлански језик), аутохтоног народа који насељава висоравни Пуебла на северу Мексика. Народ Масевала изводи плесове којима представља планине, плешући попут већих земљаних формација која им пружају дом у планинским регијама.

Њихови плесови представљају њихов однос са окружењем у ком живе и могу бити схваћени као видови жртвовања тела планинама које стварају и умножавају живот, воду, усеве, те тиме продужавају живот људи народа Масевал.

У исто време, како каже, када је почела да се упознаје са радом Алесандра Квесте, место у ком је одрасла у средишњим Андима у Чилеу, одакле потиче њена мајка, нашло се у опасности због планираних рударских ископавања која, уколико не буду обустављена, могу довести до тога да читава регија за мање од тридесет година постане немогућа за живот људи.

‒ Реч је о огромном рударском пројекту који треба да доведе до топљења глечера на тим планинама који представљају резервоаре воде, што би значило да ће искористити воду потребну за живот заједнице, затровати земљиште, реке и подводне системе, те тиме убрзати климатске промене. Представа „Климатске промене” је резултат тих пројеката који ће обезбедити послове и довести до економског развоја, али ће изазвати загађење. Они који узрокују те деструкције, каква је, на пример, ова корпорација базирана у Лондону, не осећају какве последице изазивају по друштва која живе у регијама у којима врше радове. Ми морамо наћи начин да зауставимо то разарање и да артикулишемо видове солидарности. То је циљ овог комада ‒ објашњава наша саговорница.

Шта вас је подстакло да се овако сценски изразите будући да имате чилеанско-мексичко порекло?

Кад имате непосредно искуство екстрактивизма из позиције њиме погођене стране, неминовно осећате политичку и емотивну одговорност да нађете начин да се томе супротставите. Ја сам уметник, па је уметност поље у ком чиним оно што могу. Уметност може да доведе до промене перспективе, може да формира мишљење које може бити истовремено и политичко и поетско, а и да има лековито дејство.

Логика иза екстрактивизма, која је модерна-колонизаторска и коју су на тло америчких континената донели европски освајачи, данас доживљава кулминацију у бруталнијем облику неолибералне тржишне економије, а та логика је у кризи јер је довела до уништења планете. На Абу Јали, што је назив за амерички континент пре доласка Европљања, владале су неке друге логике по којима су људи и бића земље могли да комуницирају и договарају се о просторима које заузимају, и то су чинили уз осећање узајамне бриге и плесом артикулисали мрежу односа у чијем средишту није човек. Ти видови постојања у свету и вођења света данас су важни јер нуде неке друге могућности промишљања човека и нашег односа са другим живим бићима.

Посебно је занимљив чини се завршни плес? О каквом сценском искораку је реч?

Завршни плес представља приношење колективне жртве планинама. То је чин плеса за планине, за земљу, који се одликује већим степеном заједништва него публика која то само посматра. Плесачи тог последњег плеса су учесници радионице. Кроз тај гест, земља се поставља у средиште док су људи око ње. Реч је о ритуалном плесу.

Каква је то привлачност између вас и публике? Како бисте дефинисали путеве своје позоришне инспирације?

Према публици осећам снажну привлачност, али у овој представи они морају да досегну други облик перцепције, неко стање налик сну, што ритуалу може да обезбеди снагу. Мислим да комад нуди једно ново искуство тога шта значи бити публика. Искуство које публици пружа прилику да се са представом саживи.

Шта се променило од времена када сте почињали да се бавите позориштем, плесом до данас?

Моје инспирације које су довеле до настанка ове представе не треба тражити у историји западног позоришта већ у аутохтоним формама плеса и извођачких уметности које не проистичу из идеје представљачког. То су форме плеса и присуства које не почивају на логици савременог западног колонизаторског наратива који поставља у средиште света човека који природно окружење посматра као објекат који треба искоришћавати и из њега узимати без икаквих ограничења. У том наративну, који је присутан и у начину на који промишљамо плес, позориште и композицију, време је попут линије, а ствари могу бити или овакве или онакве, трансцендентне или иманентне, свете или профане, женске или мушке, и тако даље. Овај комад нуди други начин на који можемо разумети време и друге форме плеса и представа, до чега долази путем идентификације, пружањем могућности планинама да буду присутне путем тела и унутар простора. „Дуговањем, а не поседовањем”, како каже социолог Роландо Васкез у свом делу о деколонизацији естезије.