Отворена соба

Муке с вратима. Нарочито ако је архитекта (пројектант) био неопрезан, па је у истој соби планирао неколико врата различитих облика и димензија. На пример, за улаз у собу из предсобља узима, обично, пуна врата 90x200 цм, за везу собе с трпезаријом застакљена клизна врата 100x250 цм, за везу собе са терасом „прозор-врата” сложене димензије (80x260 плус 160x120 цм) и тако даље. Када се тако различити отвори појаве на три од четири зида собе, онда дизајнер ентеријера може само да се ухвати за главу јер често су ту и друге разлике – дрво бојено, стакло провидно, стакло „орнамент”, па и вештачка кожа, пластика или тканина, ако су у питању „хармоника” врата. Разних решења има онолико колико и проблема, а сва она треба да иду у правцу не наглашавања разлика, већ усмеравања према ономе што им је заједничко.

Људи (укућани) најчешће су незадовољни положајем врата у свом стану. Скоро по правилу желе да их помере лево или десно, да их отворе тамо где је пун зид или затворе тамо где су већ отворена, да их прошире, засведу и уобличе на неки други начин.

Неко то жели из чисто практичних разлога, неко из естетских, а понеко тако открива стање свога духа. Феноменолог (човек који се бави питањима феномена) рекао би: „Човек би испричао сав свој живот кад би описао сва врата која је затварао, која је отварао и која је пожелео поново да отвори.”

Иако су врата отвори у кући који омогућавају да се улази и излази, да се прелази и пролази, она су истовремено и симбол везе између познатог и непознатог, светлости и таме, богатства и беде, слободе и заточеништва. Нарочито су улазна врата у кућу симбол одлуке, оклевања, искушења, жеље, несигурности... Да ли човек мора бити само „унутра” да би своје интимности могао да слаже „једну у другу, као кутију у кутију”? Шта се догађа када се врата одшкрину или широм отворе?

Закључана, затворена, закатанчена, врата најчешће желимо да отворимо, без обзира на то да ли треба да уђемо или изађемо. Врата су такође присна с прагом који је, по Порфирију (филозоф Александријске школе из 3. века пре наше ере), „света ствар”. Када неко за собом затвори врата дома и напусти кућни праг – да ли је једно исто биће онај ко их је отворио и онај ко их је затворио? Где се ту ломи свест између сигурности и слободе?

За архитекту, који анализира и техничким средствима решава практичне проблеме унутрашњег простора за становање, свако скретање од функције и естетике ка феноменима становања представља праву малу драму. Како даље?

Са теме сам скренула нехотице и сада не знам како да се на њу вратим.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs