Јесен подсећа на заборављене мере

У једној руци држи кишобран, у другој ташну и чека да стигне аутобус. Цупка ногом, закопчава кожну јакну и правилно намешта заштитну маску, украшену шљокицама.

– Мирише на зиму, ма не питајте ме ништа, једва сам се јутрос пробудила – жали се млада суграђанка коју смо срели на аутобуском стајалишту. Возило стиже, а унутра игла нема где да падне.

– Ко још шета по оваквом времену? Хладно, суморно, а свима се жури – додаје средовечна госпођа и одмахује руком.

Улицама убрзано промичу грађани, а многи су пронашли уточиште у кафићима и ресторанима. Мере се поштују, нервозно причају конобари, а њихови гости само одмахују руком, мрмљајући себи у браду – ма, докле више са тим питањем? Бројеви су све црњи и црњи, а о пооштравању мера против ширења короне и ковид сертификатима прича се све гласније. Неки као да не желе да се помире са чињеницом да је смртоносни вирус и даље део наше свакодневице.

– Ја не могу више! Вакцинисао сам се и поштујем мере, али да баш не излазим из стана, не могу – жали се Милош, студент економије, и додаје да ће примити и трећу дозу цепива. Његови вршњаци, искрен је младић, који су се вакцинисали против вируса, могу да се наброје на прсте једне руке.

– Оклевају или једноставно одбијају да се вакцинишу. Мој утисак је да девојке предњаче у тој одлуци, бар је тако у мом друштву, али не тврдим да је то правило – каже.

О мерама заштите и вакцинацији, сматрају неки Београђани, тек ће бити говора зато што сутра увече званично почиње јесен. И многе људе она с разлогом подсећа на гужву у затвореним објектима, маске, редове, размишљање о томе да ли се сме ући у затворен објекат или је потребно сачекати да неко изађе. О свему овоме требало је мислити и претходних месеци, али врели летњи дани учинили су да се опустимо.

– Лако је било у току летњих дана. Нису људи поштовали мере, нарочито млађи, али бар су проводили време под ведрим небом, па и хајде. А сада, ако не припазе, док буду боравили у затвореном, биће гадно – размишља наглас пензионер Велибор Н. који се наоружао маском и рукавицама.

Међу суграђанима и суграђанкама, како смо се уверили, има оних који се труде да пронађу „златну средину”. Не одустају од дружења, али ни не залазе у затворене објекте, осим ако баш не морају. Заузели места у баштама локала, закопчани до грла, смешкају се и пију кафу.

– Не осећам се пријатно када се налазим у затвореној просторији у којој има много људи. Седећу напољу, све док временске прилике допуштају – прича суграђанка коју смо срели у башти познатог хотела.