Мија Алексић и сежански цариници

На основу конкурса Савезне управе царина 1956. године примљен сам у службу и распоређен на рад у Царинарници Сежана, која је у то време била најоптерећенија у земљи. Преко њених железничких и аутомобилских међународних прелаза путовало се не само у Италију, него и у Француску, Швајцарску, Енглеску... Путнички промет био је популаран због Трста, који је тада живео од Југословена.

Из тог доба радо се сећам дружења с Мијом Алексићем. Нашег чувеног и популарног глумца хумористу ми цариници упознали смо на необичан начин. Нас тројица колега – Влада Гајшек, Зоран Жунић и ја – једне вечери смо били у познатој кафани „Спорт” у Сежани. Моје колеге играле су билијар и биле доста бучне јер се играло у литар вињака. Бука није сметала Словенцима који су мирно играли карте. Изненада од једног стола устао је човек и викнуо: „Па где сте, Срби!” Незнанац нам је пришао и представио се: „Ја сам Мија Алексић и драго ми је да сам наишао на Србе.” Објаснио нам је да снима филм у Постојни и да му је командант тамошњег гарнизона ставио на располагање возило са шофером, па је одлучио да се прошета до Сежане. Обећао нам је да ће и сутра доћи да се нађе с нама. По договору, сутрадан увече дошао је у царинарницу и сео у дрвену фотељу док сам ја журио да завршим смену. Док су ме чекали, Мија је певао руске романсе и причао вицеве па се орио смех окупљених цариника. Нас тројица и Мија из царинарнице смо опет отишли у кафану „Спорт”. Мија је наручио флашу шљивовице и четири чашице. Не знам колико смо дуго остали у кафани и не сећам се да ли је у флаши остало нешто, сећам се само да је Мија био весео, причао нам је о свему што смо га питали, а посебно о свом животу и путовањима. Уживали смо слушајући анегдоте и вицеве, а једни другима нисмо персирали.

Било је то 1958. године. Мија је наставио да долази – обично увече, а и преко дана кад му је рад на филму дозвољавао. За време тих сусрета хранили смо се у кафани „Трст”. Ми смо имали бонове за ручак и вечеру у том ресторану, па смо их давали Мији, а он нам није дозвољавао да платимо пиће. Наше дружење је потрајало јер је и снимање филма трајало доста дуго.

Причајући нам о глумачком животу, Мија је имитирао и своје колеге. Најчешће је причао анегдоте о Добрици Милутиновићу и Миливоју Живановићу, ређе о Чкаљи. Причао нам је и како је избегао стрељање у Крагујевцу 1941. године и присећао се кад је путовао у Совјетски Савез у Титовој пратњи.

Питали смо Мију колика му је плата у позоришту и од њега сазнали да су глумци у то време били добро плаћени. Ми цариници с положајном, допунском платом и царинским додатком нисмо имали више од 15.000 динара, а он је зарађивао трипут више. Касније нам је рекао да од хонорара за улогу у филму купио „фићу”. Жалио се и како људи злоупотребљавају случајне сусрете с њим: „Ако с неким попијем чашицу ракије у неком бифеу, тај после прича како се напио с Мијом.”

Једном сам у кафани црткарао по папиру. Мија ме је назвао Зуком Џумхуром, узео ми папир и оловку и из једног потеза верно нацртао свој профил. Жао ми је што тај цртеж нисам сачувао.

Било је и немилих догађаја с Мијом. Једном је у царинарници милиционер пограничног повереништва тражио да наш шофер оде у град и спаси Мију од милиционера позорника. Сежана је мало место – тада је било 4.000 становника, људи су се познавали, па је сваки нови човек у граду био сумњив милицији јер су неки људи користили близину границе и покушавали да се илегално пребаце у Италију. Кад је наш возач довезао Мију он нам је весело испричао да је, кад му је милиционер затражио личну карту, одговорио: „Извини, друже, али од окупације никоме не показујем легитимацију!” А кад га је милиционер позвао да пође с њим у станицу милиције, Мија му је одговорио: „А имаш ли ти, друже, решењце да ме приводиш?”

Пошто је завршио снимање филма с Мијом смо се виђали повремено, кад би путовао возом за Италију. Кад је купио „фићу” и њиме путовао за Италију увек би паркирао аутомобил близу царинарнице и чекао не би ли видео некога од нас тројице.

Мију сам последњи пут у Сежани видео 1959. године. Поздравили смо се и попили кафу у бифеу. Случајно сам тада имао при руци позајмљени фото-апарат па смо се с Мијом сликали испред „фиће”. Испратио сам га до Фернетича и направио још неколико снимака за време контроле на прелазу.

После много година последњи пут сам видео Мију у Београду. Тада је већ био пензионер. Поздравили смо се, а он ме је замолио да му кажем презиме свог колеге Зорана. Желео је да му врати новац који је од њега позајмио некада давно, у Сежани, кад се враћао из Италије са женом, чији је стомак, како је рекао, био до зуба. Била је страшна врућина, он је био остао без динара и од Зорана је позајмио новац како би јој купио освежавајуће пиће које су продавали поред воза.

Међу бројним занимљивим сусретима и догађајима које памтим из времена рада у Сежани дружење с Мијом остало ми је у најлепшем сећању.

Борислав Стевановић