Успешна борба за очување споменика културе

Прилажем овај допис јер се на страницама „Политике” често пише о заштити споменика културе, као и о њиховом нестајању, као што је 23. септембра објављен текст о рушењу Вајфертове славине.

Зашто се чудимо када неко добро обавља свој посао, нарочито ако је реч о носиоцима јавних овлашћења? Зато што је то постало изузетак од правила, а тај изузетак треба похвалити да би био добар пример осталима.

Живим у згради која је споменик културе од великог значаја. Живот у оваквом објекту има своје предности, али и мане. У сваком случају се трудим да поштујем све законске одредбе које се тичу заштите културне баштине, не само зато што су историјске науке и конзервација моја струка, већ и из жеље да се просторно-историјска целина старо градско језгро Панчева што више сачува од девастирања. Сведоци смо непрекидног рушења, урушавања, наруживања, преправљања, надоградње зграда и амбијента из времена Марије Терезије које су до сада поносно одолевале, што зубу времена, што апетитима разноразних инвеститора који би их радо видели срушене до темеља и на истом месту подигли модерне вишеспратнице. Управо зато се треба борити за заштиту овог непоновљивог дела града, који је одраз давно ишчезлог времена.

Имали смо проблем с бесправним инвеститором који је пожело да објекат изграђен без грађевинске дозволе који се налази у дну дворишта прикључи на јавну мрежу, односно да уведе кабловску телевизију, интернет и сл. Ко још мари за прописе? То и јесте суштина дивље градње – свако зида како жели, без плана и испуњавања урбанистичких услова, следећи само сопствене потребе, не обазирући се на права и потребе других људи, а нарочито се не мари за законске одредбе које регулишу заштиту споменика културе.

Дошли су монтери, стихијски избушили зид, провукли каблове, залепили своје кутије на фасаду, оштетили ходнике, не питајући никога, а нарочито не надлежни Завод за заштиту споменика. Све радове су извели по својој жељи и потребама. Ми остали станари нисмо могли да се сложимо с таквим понашањем. Савремени живот има своје захтеве и наравно да ако живите у згради из 19. века, то не значи да треба и да живите као у тој епохи. Међутим, сви остали су кабловску мрежу спровели с улице до станова компликованим радовима подземним путем, тако да је с улице потпуно невидљива. Нисмо могли да се сложимо да за оне који поштују закон постоје једна правила, а за оне који се не обазиру на њих постоје други аршини. Ако ми остали станари не можемо да ставимо клима-уређаје јер је фасада под заштитом, онда не можемо да дозволимо ни дивљим градитељима да без пардона монтирају своју скаламерију. Јер ако се то допусти једном, онда ће то повући читав низ других.

На пријаве надлежнима, кренуо је да се обрће зачарани круг. Заштитник грађана огласио се ненадлежним, а Рател је пребацио одговорност на Министарство трговине, туризма и телекомуникација. Разне инспекције пребацивале су предмет једне другима. А онда се појавило светло на крају тунела. Министарство културе је после извештаја са терена првог септембра је донело решење да се све постављене инсталације уклоне о трошку инвеститора, односно наложило је повратак у пређашње стање и поштовање свих мера заштите споменика културе.

Браво за Министарство културе! Док су се остале надлежне инспекције и институције домишљале како да пребаце лопту другима и слале одговоре у стилу „Нисмо надлежни”, из овог министарства су реаговали благовремено и по закону.

Инсистирањем на поштовању законских одредби спречено је даље девастирање објекта, као и испуњавање жеља разним инвеститорима. О неодговорном извођачу радова, односно провајдеру телекомуникационих услуга, нећу говорити, јер не заслужује ни антирекламу.

Весна Маринковић,
Панчево