Буба са јеленским роговима

Јеленак, један од највећих инсеката на нашој планети, среће се широм Европе и источне Азије, све до Јапана. Име је добио због великих модификованих чељусти мужјака, које подсећају на јеленске рогове. Код мужјака ове врсте постоји велика разлика у величини, па су тако најситнији примерци дугачки свега три сантиметра, док „капиталци” могу да буду и троструко дужи. Најкрупније женке дугачке су око четири сантиметра.

Иако на први поглед изгледају застрашујуће, ови инсекти нису опасни. Мандибуле, односно рогови мужјака, не могу се потпуно затворити и не служе за уједање, мада могу да уштину. Зоолози нису тачно утврдили која је њихова улога. Зна се да их мужјаци користе пре свега у борби за женку. Још је Дарвин, проучавајући ове инсекте, утврдио да у борбама најчешће побеђују мужјаци са већим роговима, док се често дешава да ситнији примерци угину пре него што добију прилику да се паре. У борбама мужјака ретко долази до повреда: животиње су у стању да се дуго гурају, издижући се на задње ноге, а победник је онај који успе да избаци противника из равнотеже или га преврне на леђа.

Мужјаци женку проналазе следећи мирисни траг феромона који она оставља за собом, а затим се, после борбе, победник пари са њом. Женка полаже двадесетак јајашца у гомиле трулог грања и дебала или међу корење трулог дрвећа, обезбеђујући им на тај начин топло станиште. После две до четири недеље из јаја се излегу слепе ларве, чије је тело жућкасто и провидно. Хране се трулим дрветом, које варе захваљујући бактерији која живи у њиховој гуши и која разлаже целулозу. Јеленак може дуго да остане у стању ларве: понекад прође и по пет година док не пређе у ступањ лутке.

Када ларва достигне дужину од десетак сантиметара, она се учаури, најчешће под земљом. Лутка борави у „комори” направљеној од комадића дрвета и биљака који су слепљени пљувачком. У ступњу лутке животиња проведе целу зиму.

Метаморфоза се завршава обично почетком лета, када се појављују одрасле животиње, спремне да оставе потомство. Мужјаци из чаура излазе неколико дана пре женки. Током кратког живота, који најчешће траје само до јесени, јеленак не може да једе чврсту храну. Храни се нектаром и соковима из коре дрвећа и трулог воћа. Упркос застрашујућем изгледу, мужјаци своје рогове не користе за самоодбрану: ако им запрети опасност, умириће се и правити се мртви, све док не буду безбедни. Многе животиње хране се овим инсектима, па је тако јеленак често на јеловнику живине, јазаваца, лисица, јежева, мачака и многих врста птица. Да би избегао грабљивце, већину дана проводи у скровишту, међу трулим дрвећем, а у потрагу за храном креће тек у сумрак, када је заштићен, захваљујући тамној боји свог тела.

Нажалост, овај лепи инсект, о чијем животу још не знамо довољно, полако изумире. Због уништавања шума и уклањања трулог дрвећа из паркова, број јеленака се смањује, па је ова животиња у многим земљама законом заштићена као природна реткост.

Д. Д.