Будућност ЕПС-а је у „Ђердапу 3”

Када су 1964. почели радови на „Ђердапу 1”, због њиховог обима нико није веровао да ће бити завршени већ 1972. године. Одмах са завршетком „Ђердапа 1”, почели су 1977. и радови на „Ђердапу 2”, који су окончани 1984. године. Одмах је почело да се размишља о градњи реверзибилне електране „Ђердап 3” код Добре, на 1007. километру тока реке. Реверзибилне електране представљају круну електропривреде, што се показало на Дрини (Перућац). У периоду високог водостаја, када долази до преливања и има вишка електричне енергије, вода се ноћу снажним пумпама пребацује на вишу коту и акумулира. У периоду шпица потрошње или случају хаварије у систему производње, вода се из тих акумулација великим цевоводима усмерава у реверзибилну електрану. Реверзибилна електрана ради само кратко, док се не покрије шпиц потрошње. Таква испоручена електрична енергија има највишу цену.

Према пројекту београдског „Енергопројекта” и Института „Јарослав Черни” из 1973. године, „Ђердап 3” градио би се на локацијама Песача, Бродица и Железнички поток, где би била будућа акумулациона језера, на коти 407 метара, која би се пунила водом из Дунава, с коте 68 метара. У те акумулације усмеравали би се и сви мањи водотокови. Имале би 587 милиона кубика воде, а биле би повезане тунелима. Тунел Бродица–Песача био би дужине 8.100 метара и пречника 4,6 метара. Из акумулације Песаче до постројења „Водостан” тунел био би дугачак 1.950 метара с пречником од 4,5 метара. Из постројења „Водостан” косим тунелом акумулирана вода би ишли до турбина „Ђердапа 3”. На обалама акумулација развијао би се туризам, јер је тај део Србије прелеп.

Градило би се фазно. У првој фази била би изграђена два агрегата снаге по 300 МW, у другој би електрана добила још 1.200 МW, а у трећој и додатних 600 МW. Снимана је локација, обављана су мерења и испитиван састав земљишта, пошто је тај део Србије крашког порекла. Одржавани су састанци стручњака у Београду и Кладову. Седамдесетих и осамдесетих година прошлог века урађено је много реферата и студија о оправданости градње „Ђердапа 3”. Доста се радило на томе, па су се на будућу градњу овог великог пројекта укључивале електропривреде Немачке, Румуније, СССР-а. У плановима је било да и Румуни на својој страни Дунава направе сличан објекат.

У садашњој ситуацији, ако би Електропривреда Србије имала тако велику реверзибилну електрану на Дунаву од 2.400 МW нико не би постављао питање о „зеленој енергији”. Таква инвестиција, по ранијим прорачунима, коштала би од четири до шест милијарди долара, а исплатила би се за десет година. Та цена је данас као за једну већу нуклеарку или две термоелектране од по хиљаду мегавата. На Балкану је изражен мањак електричне енергије. Једино ЕПС тренутно покрива српско тржиште, а вишак извози у Северну Македонију, Црну Гору, БиХ.

У та давна времена све се планирало за десетак година унапред. Тако је планирана и изградња реверзибилне електране „Бистрица”, која би коштала 600 милиона долара, а имала снагу од 680 МW. За овај објекат није потребна било каква сагласност Дунавске комисије, јер би се користиле воде српске реке. Да имамо завршен „Ђердап 3” и „Бистрицу”, они би чинили 37 одсто садашњих капацитета ЕПС-а.

С Румунима се планирало да свака страна на једном свом пољу уради прибранску електрану од 120 МW, која би радила само у периоду високог водостаја, кад се вода прелива преко спуштених затварача.

Србија не сме да продаје своју енергетску будућност странцима, већ би требало да је планира као што су то радиле претходне генерације енергетичара.

Слободан Т. Петровић,
дипл. инж., Кладово